PRIKAZ O PROFESORU KOSTI VUJIĆU

1.

Rođen u Zemunu 01.05.1829. Svršio je srpsku i nemačku školu u Zemunu, pet razreda gimnazije u Sremskim Karlovcima, šesti razred Prve muške gimnazije i Filozofski fakultet u Beogradu. Učio je i dve godine u ''mudroslovnom otdjeleniju'' Pravnog fakulteta Liceja, no nije sve ispite ispolagao.
U mladosti bio je prisni prijatelj pesnika Branka Radičevića, čije je Pesme prodavao. Iz toga vremena ostala je Brankova pesma '' Pismo u stihovima'' umnožena u više primeraka, od kojih je jedan bio posvećen njemu. Njegovo službovanje po Srbiji bila je prava činovnička odiseja. Najpre je bio kontraktualni profesor terazijskog odeljenja Beogradske polugimnazije, zatim privremeni profesor nemačkog jezika, crkvenog pevanja i dirigent učeničkog hora Kragujevačke pol-ugimnazije gde je, kao i svi nastavnici, kada se promenila dinastija, podneo ostavku na službu.

2.

Nakon podnesene ostavke Profesor Kosta ostaje godinu i po dana bez posla, i dobija najzad, mesto profesora srpskog jezika u gimnaziji u Beogradu. Pored toga, bio je pomoćnik urednika ''Srpskih novina'' Miloša Popovića, objavivši u njima veliki broj priloga. Jedno vreme sarađivao je i u časopisu ''Škola'' Milana Đ. Miličevića. Međutim, zbog nepok-ornosti prema jednoj direktorovoj naredbi, profesor Vujić biva premešten je u Požarevačku polugimnaziju. Potom biva premešten u Zaječar i Negotin gde je namešten za profesora nemačkog jezika i srpske istorije. Tada piše molbu za preme-štaj, koja je i usvojena i te godine 1870 biva premešten u Beog-radsku gimnaziju, a zatim je po potrebi službe upućivan na predavanje u Šabačkoj nižoj gimnaziji, da bi opet, po molbi dobio mesto profesora Prve beogradske niže gimnazije, gde je 04. 09. 1881. bio postavljen za profesora nemačkog jezika prva, a zatim Druge i Treće beogradske gimnazije.

3.

Profesor Kosta Vujić bio je jedan od najpoznatijih profesora ''stare škole''. Tačan, pažljiv, koncizan u izražavanju i pisanju, originalan u ponašanju, ishrani i odevanju, ali uvek ispravan. Do 1870. strog prema učenicima, posle toga blag i prisan sa njima. Znao je da komunicira sa svojim đacima; bio im se približio do te mere da se, poistovećivao sa njima. Profesor Kosta nikada se nije oženio. Pomalo na svoju ruku, nije uvek poštovao stroga pravila školskih vlasti, zbog čega je često opominjan, kažnjavan i premeštan. Za života uživao je velike simpatije svojih đaka a po smrti upamćen bio po šeširu s kojim su se nestašni đaci, bacajući ga kroz pro-zor, zabavljali za vreme njegovih časova. Penzionisan, ostatak života proveo je u Beogradu.


4.

Jedna od njegovih rečenica pri kraju službovanja u gi-mnaziji:''Nešto mi govori da će se u budućnosti o meni znati samo po tome što sam bio profesor sjajnih budućih imena'', ostala je upamćena po plejadi učenika koji su postali slavni, a koje je profesor Kosta izveo na životni put. Njegovi đaci bili su: Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, Mihailo Petrović – Mika Alas, Pavle Pavlović, Milorad Mitrović i mnogi drugi. Njegov neobični lik profesora ušao je u srpsku književnost tek u novije vreme televizijskom dramom ''Šešir profesora Koste Vujića'' Milovana Vitezovića i sjajnom glumom Pavla Vujisića.
Profesor Kosta Vujić sahranjen je na Novom groblju u grobnici koju je za života podigao. Prvog maja ove godine (2009) proćiće tačno 180 godina od njegovog rođenja, a 26. marta nav-ršava se 100 godina od njegove smrti.


5.

Živeo je svoj boemski život.
Ko je bio profesor Kosta Vujić, kad ga se i danas sećaju i generacije njegovih učenika.
Svako od nas gledajući TV dramu ''Šešir profesora Vujića'' koju je napisao gospodin Milovan Vitezović, može doživeti Kostu Vujića kao čoveka koji se retko sreće. On je bio čovek pun dostojanstva, a dostojanstvo ne može bez bogatstva duha i duše. Dostojanstvo od čoveka traži, pokoravanje najvišem zakonu, a to je moć duše, a dostojanstven može biti samo plemenit čovek. Zbog toga njegov odnos prema đacima nije bio nikad grub, i kad bi ih grdio – samo što nije rekao učeniku ''grdim te, ali te razumem''. I da nije ništa progovorio to se čitalo iz njegovih očiju i blagog osmeha.
Nažalost, sa žaljenjem moramo spomenuti i ovo, da danas nijedna ulica u Zemunu i Beogradu ne nosi njegovo ime.

VELIKA ŠKOLA

Najraniji podatak o potrebi za otvaranjem Velike škole nalazimo 1807. godine. Tada je Mihailo Pajić pisao iz Zemuna mitropolitu Stevanu Stratimiroviću ''da je svih živa želja da se za unapređenje poslova kakvo Više zdanje učiteljsko podigne''. Izvori se slažu u tome da je škola osnovana ''na samosuštu potrebu zemaljsku'', tj. da spremi državi toliko neophodne pisare, učitelje i činovnike.
O radu Velike škole iz perioda 1808-1813 god. u tada ustaničkoj državi ostali su oskudni podaci. Sva naša znanja potiču, uglavnom, iz dva izvora memoarskog karaktera – Vuka Karadžića i Lazara Arsenijevića – Batalake i tri rukopisa predavanja triju predmeta. Nedostatak istorijskih izvora nije dopustio istraživačima da reše neke osnovne probleme vezane za postojanje i rad Velike škole.
Veliku školu osnovao je u Beogradu 1808. godine Ivan Jugović (pravo ime mu Jovan Savić). Jugović, isteran iz Sovjeta, ubedio je Mladena Milovanovića, a on Karađorđa, da je Srbiji potrebna ovakva škola. Ona je počela sa radom 1./13. septembra. Dan ranije održana je svečanost na kojoj su govorili Karađorđe i Dositej Obradović.
Nije sačuvan, a verovatno nije ni postojao, nikakav zvanični akt o osnivanju škole, kao ni plan i program njenog rada. Škola je zamišljena kao trorazredna i tako je radila. Sigurno se zna da je do kraja ustanka bilo četiri školske godine i da su potpuno školovanje okončale dve generacije učenika.
Kad je Tursko carstvo pripremalo najveću ofanzivu protiv srpskih ustanika, završila se poslednja školska godina na Velikoj školi. Njeni učenici poslednji put su bili na okupu na Sv. Iliju 1813. godine.
Posle 17 godina Hatišerif iz 1830 godine postavio je pravne osnove prosvetnom i kulturnom napretku Srbije. U Hatišerifu su naglašene samo neke ustanove (škola, crkva, bolnica, štamparija) koje Srbi slobodno mogu osnivati i unapređivati, ali to ne znači da su druge prosvetno-kulturne delatnosti bile nedopustive.
1820. godine Vuk Karadžić predlagao je knezum Milošu osnivanje jedne velike škole koja bi bila trorazredna. U njoj bi se predavala ''opšta istorija sveta, Geografija, Štastitika, Srpska Gramatika, malo veći računa, malo retorike, malo o zakonima, malo logike, malo Istorije jestestvene, malo Fizike itd''. Dvanaest godina kasnije 1832. godine Vuk Karadžić još jednom savetuje kneza da pitanju podizanja škola posveti više pažnje. Vukovi pogledi na škole sada su mnogo jasniji. Pod Velikom školom on je, naročito te godine podrazumevao srednju školu, odnosno gimnaziju.
Najranije svedočanstvo o uređenju škola potiče iz 1833. godine ''Ustav narodnih škola u Knjažestvu Srbije''. Odobren od kneza, služio je kao školski zakon na osnovu kojeg su organizovane škole u Kneževini narednih godina. Njime su predviđene tri vrste škola: male u selima i varošicama, redovne u okružnim varošima i jedna velika u Beogradu. Cilj ovih škola nije bio samo sticanje znanja već i lepog vaspitanja. Sve škole delile su se na državne i opštinske. U državne škole ubrajane su: gimnazija sa četiri razreda, tri polugimnazije i dvadeset dve osnovne škole u varošima i varošicama Srbije. Dosta godina kasnije u nekim od ovih škola službovao je i profesor Kosta Vujić koji je naš svet napustio 26. marta pre tačno 100 godina.

VREMEPLOV

VREMEPLOV - GODINA 1826 -
VAŽNIJI DATUMI


januar (14) 26 Grupa srpskih trgovaca u Pešti novčanim prilozima osnovala Maticu srpsku, kao društvo za izdavanje Letopisa. U okviru Matice formirana biblioteka i rukopisno odeljenje. Prvi predsednik Matice Jovan Hadžić.
maj (17) 29 Narodna kancelarija u Beogradu pretvorena u Beogradski sud.
(septembar)
oktobar (25)
7 Članom 5. Akermanske konvencije, koji se odnosio na prava Srbije, vlada u Carigradu obavezala se na poštovanje odredaba Bukureškog ugovora i rešenje srpskog pitanja u roku od 18 meseci, koje je podrazumevalo unutrašnju samoupravu, slobodu veroispovesti i izbor srpskih starešina, prisajedinjenje nahija oduzetih Srbiji 1813, objedinjavanje svih dažbina davanih Porti. Pomenute povlastice sadržane su u Odvojenom aktu uz Konvenciju, u kojem su iznete želje srpskog naroda upućene Porti 1820. godine.
novembar (18) 30 Ruski ministar spoljnih poslova grof Neselrode poslao po Mihailu Germanu odredbe Akermanske konvencije o Srbiji.
Osnovan Sovjet serbski, kao sudsko i administrativno telo koje je ograničavalo vlast nahijskih i knežinskih starešina.
Izbila buna u Beogradskoj nahiji pod vođstvom Đorđa Čarapića; njenim gušenjem propao još jedan pokušaj ugrožavanja Miloševog položaja.
Knez Miloš proglasio Svetog Savu za školskog zaštitnika.
Turska (osnovna) škola otvorena u Beogradu.
Osnivanje prve bolnice u Šapcu. Osnivač Jevrem Obrenović.
Osnivanje prve apoteke u Šapcu, u kući Jovana Miokovića.
Dr Jovan Stejić preveo i dopunio knjigu Makroviotika ili nauka o produženju života čoveka H. V. Hufelanda. Iako štampana u Beču, to je prva medicinska knjiga na srpskom jeziku koja se pojavila u obnovljenoj Srbiji.
Objavljeno: Sima Milutinović Sarajlija, Serbijanka;
Dositej Obradović, Hristožitija;
Vuk Karadžić, Žitije Hajduk-Veljka Petrovića;
Vuk Karadžić pokrenuo Danicu.
U Beogradu bilo 28 esnafskih organizacija.
U Novom Sadu (1826/1827) radila diletantska pozorišna družina pod rukovodstvom Atanasija Nikolića.
Uvedena prva uniforma u vojsci.

(NE)POZNATE ŽENE

PETRIJA BAJIĆ – PERKA

Kći Miloša Obrenovića, dobrotvorka, rođena u mestu Brusnica 1808. godine. Krstio je Karđorđe. U roditeljskom domu nije stekla posebno obrazovanje. Udala se juna 1824. za Teodora Bajića iz Varadije, koji je živeo u Zemunu. Venčanje je obavio mitropolit Agatangel. Posle proterivanja Obrenovića iz Srbije 1842. brinula je o majci kneginji Ljubici i održavala dobre odnose sa ocem knezom Milošem i bratom knezom Mihailom. Za života a posebno posle smrti kneza Mihaila starala se o njegovom vanbračnom sinu Velimiru. Pomagala je trgovačku omladinu u Beogradu, između ostalih Gliši Vozareviću da u Beču izuči knjigovezački zanat. Davala je priloge Narodnoj biblioteci i Milovanu Vidakoviću. Imala je sinove Lazara, Miloša i Jevrema i kćeri Atanasiju i Katarinu.



DIVNA VEKOVIĆ

Rođena u mestu Lužac kod Berana 1884. godine. Osnovnu školu završila u manastiru Đurđevi stupovi, nižu gimnaziju u Skoplju a potom Devojačku školu na Cetinju. Sa stipendijom Crne Gore, koju joj je dodelio knez Nikola, završila je 1906. prvi pripremni razred dvogodišnje Babičke škole u Amijenu u Francuskoj a drugi, završni, 1907. pri Medicinskom fakultetu na Sorboni. Dvogodišnju Dentističku školu završila je 1917. u Parizu. Kao zdravstveni radnik u toku Prvog svetskog rata naročito se angažovala na prikupljanju medicinske pomoći za srpsku vojsku. Stalno je živela u Parizu a 1939. došla u Jugoslaviju na proslavu 550. godišnjice Kosovskog boja. Zbog početka rata u Evropi nije se mogla vratiti u Francusku. Okupaciju je provela u Beranama radeći u Narodnoj upravi Crne Gore kao honorarni činovnik pri Domu zdravlja. Kao znalac stranih jezika učestvovala je u pregovorima vasojevičkih četnika i italijanske komande. Sa beranskim četnicima povukla se 1945. u Sloveniju i u velikom zbegu ubijena.
Bavila se prevođenjem sa francuskog na srpski, sa srpskog na francuski i leksikografskim poslovima. Na srpski je prevela pripovetku Bernara Tristana ''Golub pismonoša'' koja je objavljena u ''Novom vremenu'' 1910. prevodila je na francuski Janka Veselinovića. Prva je prevela na francuski Njegošev ''Gorski vijenac'' sa predgovorom francuskog pisca, akademika Anrija de Renjiea. Ovaj prevod nije imao dobar prijem kod kritičara.
Knez Nikola ju je nagradio spomen-brošem sa likom Njegoša.




VIDOSLAVA

Rođena krajem 14. veka. Ne zna se datum rođenja a ni smrti ove žene. Poznata je u istorijskim izvorima kao žena vojvode Nikole Zojića i srodnica Lazarevića. Stepen i vrsta srodstva sa porodicom kneza Lazara i kneginje Milice nije preciznije određen. U ispravi koju su kneginja Milica i njeni sinovi izdali manastiru sv. Pantelejmona 1400 godine izričito se spominje kao ''srodnica naša''. Tom prilikom je sa mužem vojvodom Nikolom ruskom svetogorskom manastiru priložila crkvu sv. Nikole u Srebrenici rudničkoj. Na osnovu ovog i podataka koji upotpunjavaju biografiju njenog muža može se zaključiti da je vlasteoska porodica kojoj je pripadala gospodarila strateški i ekonomski značajnim rudničkim krajem. Konstantin Filozof u žitiju despota Stefana Lazarevića kazuje da se posle kovanja zavere protiv kneza Stefana Lazarevića 1398, u kojoj je učestvovao osamostaljeni Nikola Zojić, prilikom dramatičnog raspleta događaja, zajedno sa vojvodom Nikolom, u rudničkoj tvrđavi Ostrovici, zamonašila i čitava njegova porodica, žena i četiri kćeri. Nije poznato gde je Vidoslava kao monahinja provela svoje poslednje dane. Zagonetke koje kriju oštećeni ktitorski portreti crkve Sv. Nikole u Ramaći na Rudniku, s kraja 14. veka ostavljaju istoričarima umetnosti mogućnost tumačenja da su na njima predstavljeni ili vojvoda Nikola i Vidosava ili Lazarevići. Ukoliko je na zidovima Ramaće predstavljena Vidoslava, a ne kneginja Milica, to bi bila još jedna potvrda značaja i statusa koji su Nikola Zarić i Vidoslava uživali u rudničkom kraju.





EKATERINA VLASTELINOVIĆ

Iako nema pouzdanih podataka o datumu njezinog rođenja, veruje se da je rođena na dan osveštavanja temelja velike crkve manastira Savine, odnosno 16. januara 1777. Potiče iz šibenske porodice Sundečić, otac Filip i majka Jovana rođena Jović. Za risanskog grofa Iliju Vlastelinovića udala se 1807. Ilija, sa kojim nije imala dece, umro je posle pet godina braka. Deo svog imetka ostavio je crkvi, a drugi Ekaterini za izdržavanje. Preko bokeljskog paroha Nika Kosatića (Niko Guslar) zainteresovala se za Prevlaku, koja se nalazila u njegovoj parohiji. Ostrvo se tada nalazilo u posedu porodice Druško. Od poslednjeg potomka te porodice 15. decembra 1827. kupila je zapadnu trećinu ostrva (oko 5 hektara) za 400 dukata. Sređivanju ostrva pristupila je sama, izvesnu pomoć imala je samo od paroha Filipa Kosatića, sina paroha Nika Guslara. Delimična obnova manastirskih konaka, gde je smestila i svoj novi dom, završena je 1830. nameravala je da obnovi veliku crkvu Sv. Arhangela Mihaila, ali kako za to nije imala novca, odlučila je da sagradi novu, manju bogomolju. Na dan Sv. Trojice 1832. episkop Josif Rajačić osveštao je temelje nove crkve. Za gradnju je korišćen kamen srušene crkve Sv. arhangela Mihaila i završena crkva osveštana je na isti praznik sledeće godine. Tada začeta tradicija velikih narodnih fešti na Prevlaci o Trojičindanu održala se do početka Drugog svetskog rata. Na Prevlaci su je posećivali mnogi značajni ljudi, između ostalih Vuk Karadžić i Njegoš, s kojim se više puta sastajala u Kotoru, na Cetinju, u manastiru Savini, a možda i u Trstu.
U razbojničkom prepadu na ostrvo 1845. teško je pretučena i od zadobijenih ozleda nikad se nije u potpunosti oporavila.
Predosećajući kraj, 28. avgusta 1846. sastavila je testament iz kojeg je isključila rodbinu, a svu imovinu, izuzev crkve i crkvenih predmeta, ostavila je Petru II Petroviću Njegošu.
Umrla je pod nerazjašnjenim okolnostima. Zvanične vlasti naredile su sahranu u roku od 24 časa, bez prisustva ijednog lica izuzev paroha Filipa Kosatića, iako je u svom testamentu tražila suprotno. Obdukcija nije obavljena i nikome nije dozvoljeno da prisustvuje uviđaju. Po zvaničnoj verziji umrla je od upale pluća. Sahranjena je u 10 sati uveče 18. februara uz južni spoljni zid crkve kao što je tražila u oporuci. Grob joj je bio neobeležen do 1892. Prilikom otkopavanja grobnice radi popravke napukle nadgrobne ploče 18. septembra 1987. ustanovljeno je da je grob bio opljačkan neposredno nakon sahrane. U predelu stomaka skeleta nađenog u grobnici pronađeno je olovno zrno velikog kalibra. U predanjima naroda u Boki Kotorskoj ostala je upamćena kao monahinja bez mantije, a narod ju je prozvao Blistava zvijezda prevlačka.



RADOJKA ŽIVKOVIĆ

Radojka Živković, kćerka Tihomira Tomića, rodila se 1923. godine u selu Globoderu, pored grada Kruševca. Tika ''Globoderac'', poznati svirač i učitelj harmonike, nije želeo da mu dete svira – ''bavi se muškim poslovima'' – kako je govorio, mada je devojčica pokazivala izuzetnu sklonost prema muzici. Ali sudbina ide drugim tokom. Marta meseca 1932. godine Politika na sedmoj strani donosi: ''Juče posle podne u dupke punoj dvorani hotela Union... priređena je utakmica na kojoj je učestvovalo dvadeset šest harmonikaša, uglavnom iz Srbije i Vojvodine... Glavni aplauz je požnjela izvan konkursa osmogodišnja Radojka Tomić''. I eto, to je verovatno bio prvi umetnički korak male ''harmonikašice'' koji će joj otvoriti put ka blistavoj karijeri u srcima mnogih ljudi širom Kraljevine Jugoslavije. Ubrzo, Radio Beograd je angažuje u emisijama narodne muzike, a posle rata postaje istaknuti solista ove kuće. Do kraja života ostaće na programima Radio i Televizije Beograd, čvrsto vezana dušom i telom za ovu instituciju. Poslednji snimak realizovan je 1997. godine u Studiju 6. Radio Beograda. Brojne su njene nagrade i priznanja: Langolen – Engleska, prvo mesto u grupi za narodnu muziku (1954), dokumentarni muzički film ''Radojka'', snimljen za Unesko (1956), nacionalna muzička nagrada ''Carevac'' (1966), više puta osvojen ''Zlatni mikrofon'' kao i prvo mesto na učešću u konkursu ''Talenti sveta'' održanom u Americi.
Radojka se pamti kao veliki narodni umetnik, zaljubljenik u harmoniku i muziku. Srpskom narodu je podarila prelepa kola i pesme. Njen način stvaranja i muzičko mišljenje toliko je blisko tradicionalnoj melodiji da se skoro od nje i ne razlikuje. Narod je njenu muziku prihvatio kao svoju, a to je nešto najlepše što se jednom stvaraocu može dogoditi. Ona je svoje kompozicije gradila po modelu folklornih melodija – seoskog ili gradskog tipa, srbijanskog, vojvođanskog ili bosanskog melosa, pa zato i ta ogromna snaga tradicionalnog u njenoj muzici.
Upoznavši vrlo rano Carevca, violinistu i legendu naše narodne muzike, mlada harmonikašica pod njegovim uticajem stvara svoj način sviranja, gradi estetiku i izgrađuje stil. Jednostavnost i savršenost, koju ćemo osetiti u slušanju njenih kola, dopiru do nas kao veliki dar Tvorca. Gradeći vrlo pažljivo i sa puno ljubavi svaku muzičku frazu ili rečenicu, ova žena stvorila je prava umetnička dela. Njena kola odišu čistotom, prozračnošću, a nadasve elegancijom, odmerenom melodijom i filigranskom ornamentikom. Ženska suptilna osećajnost stvorila je snažna, muška kola, koja se igraju punom nogom.
Za njom je ostalo puno snimljenih traka i ploča. Održala je na hiljade koncerata. Njena muzika slušana je rado na mnogim radio stanicama širom sveta... Ali, to su bila samo spoljna obeležja ove ličnosti. Ono suštinsko, nemerljivo, jeste dar koji nam je ostavila: kola i pesme, bogatstvo naše sadašnje nacionalne muzičke kulture. Radojka, kći i učenica Tihomira Tomića, osetila je muzički treptaj svoje Šumadije i prenela ih u nasleđe onima koji su za njom došli. Danas je po ugledu na njen način sviranja stasala jedna vrsna generacija muzičara, harmonikaša, koji iskazuju sebe u novim muzičkim folklornim formama i oblicima.
Ona je svoju ljubav i znanje prema narodnoj muzici ostavila u zaveštanje svome narodu, oplemenila mu dušu...
Zato ovaj narod ne sme zaboraviti njeno ime.




ISIDORA ŽEBELJAN

Žena, blagodareći kojoj je jedna srpska opera po prvi put imala premijeru u inostranstvu i koja je razbila mit da su svi akademici dobreno zašli u godine. Rođena 1967. godine u Beogradu, Isidora Žabeljan je kompozitor, a ujedno prefinjena, skromna dama lepih manira i produhovljenog lika. Klavir je počela da svira u petoj godini i po vlastitim rečima po prvi put je bila zgromljena i zadivljena, dok je slušala ''Vizije'' Sergeja Prokofljeva, klasiku 20. veka. Berlinski nedeljnik ''Der Freitag'' je Isidoru proglasio jednom od deset najperspektivinijih ličnosti u svetu. Naš Beograd i Srbija imaju čim da se diče! Ovde gotovo neprimećena i pored više od 30 kompozicija za vokalne i vokalno-instrumentalne ansamble. U orbitu vrtoglavih uspeha izbacio ju je Dejvid Pauntni, čuveni engleski operski reditelj i otada njenu muziku izvode najpoznatiji svetski ansambli u svim zemljama Evrope i Amerike. Takođe, je Isidora žena kojoj bi se moglo pozavideti, u ovo vreme svekolike osrednjosti na visprenosti i dubokoumnim opservacijama – da joj prepustimo reč:
'' Teško se čovek odupire hladnoći koja izbija iz ljudi, veliki je zahvat čuvati vatru u sebi, taj ''sveti gral''. Problem u Srbiji su mediji koji produkuju zlu energiju. Ljudi su isfrustrirani jer nema pravde i zaštite od strane adekvatnih institucija koje bi trebalo da pružaju osećaj sigurnosti. Zato što se osećaju ugroženo, ljudi imaju osećaj da postižu zadovoljenje pravde ako se na nekog izviču. To je začarani krug, čovek stalno traži novu dozu besa, a
teško se izlazi iz toga. Svima bi bilo mnogo bolje kada bi se potrudili da pruže ljubav, da budu nasmejani...''
Naravno ovako lepa i duboka razmišljanja moglo je izreći samo jedno veliko i sveto, ljubavlju oboženo srce, kakvo besumlje kuca u grudima naše slavne Isidore Žebeljan. Dok njeni prsti ispisuju najlepše notne vezove u polutami sobe i zemaljski antifoni njenog duha traži odaziv mnogoglasnih, najviših sfera i mi, koji boravimo u njenoj blizini budimo tihi. Da njena harfa tihosti zabruji i na našim bučnim, raskalašnim vratima, budimo tihi. A bučne razmetljivce, što remete njene vaznose zamolimo poput Ane Magdalene Bah da budu stišani i hodaju na prstima, da kao nekada nenadmašni Bah i Isidora u miru tvori muziku na radost neba i zemlje.





MILEVA MARIĆ – AJNŠTAJN

Rođena je u Titelu 1875. otac Miloš, rodom iz Kaća, bio je podoficir, administrativni sudski činovnik a mati Marija Ružić iz Titela bila je iz bogate porodice poreklom iz Crne Gore. Obe njihove kćerke imale su urođenu luksaciju kuka i obe školovane a sin im Miloš bio je profesor histologije na univerzitetima u Koložvaru i Moskvi. Mileva je detinjstvo provela u Titelu i Kaću. Osnovnu školu završila je u Rumi, srednjoškolsko obrazovanje započinje u Višoj devojačkoj školi u Novom Sadu, a 1887. prelazi u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Sremskoj Mitrovici. Kako u to vreme u Austrougarskoj ženska deca nisu imala pravo na više školovanje, 1890. upisala se u peti razred Kraljevske srpske gimnazije u Šapcu gde je učila francuski jezik. U toku školovanja pokazala je talenat i interesovanje za matematiku, crtanje i muziku svirala je klavir i od ranog detinjstva znala nemački. Maja 1892. otac je dobio premeštaj u Zagreb i kao posebno nadarena i uspešna učenica dobija dozvolu da se kao privatni đak ponovo upiše u šesti razredu elitnu mušku Kraljevsku višu gimnaziju. Pre završetka prvog polugodišta osmog razreda odlazi bez mature u Cirih sa željom da studira medicinu. Nakon uspešno položenog teškog prijemnog ispita upisala se u Saveznu tehničku visoku školu u Cirihu na studije matematike i fizike. Ona je bila jedina žena i najstarija u odeljenju u kojem je Albert Ajnštajn bio najmlađi.
U toku studija pokazala je izuzetan interes i znanje iz fizike, matematike i astronomije. Zimski semestar 1897. provela je u Hajdelbergu kod profesora fizike nobelovca Filipa Lenarda, proučava fotoelektrični

efekat i oduševljava se saznanjem o odnosu brzina atoma i rastojanja pod kojima dolazi do njihovog sudara, što će biti obrađeno u Ajnštajnovom radu o Braunovom kretanju. Kada se vratila u Cirih aprila 1898, lično i personalno se zbližila sa Albertom, svakodnevno zajedno intezivno uče, razmenjuju ideje, proučavaju literaturu i dela najpoznatijih fizičara i filozofa. I pored toga što jedina iz odeljenja nije položila diplomske ispite, 1900. godine počinje istraživački rad. Predavanja iz fizike i astronomije ponovo sluša aprila 1901. ali juna iste godine povlači projekat svoje, od profesora Vebera odlično ocenjene disertacije, koja nikada nije pronađena, i time završava školovanje a da nije diplomirala.
Milena potom odlazi kod roditelja u Novi Sad, gde je vanbračno rodila devojčicu Lizerl /Ljubica/ koju je dala na usvojenje u Kać i čija sudbina je nepoznata. Otac Albert nikada je nije video niti javno pomenuo.
Uprkos snažnom protivljenju obeju porodica, kada se vratila u Cirih počinje da živi sa Albertom. Venčali su se januara 1903. sina Hansa dobili su 1904, a 1910 drugog sina Eduarda koji je u mladosti duševno oboleo i o kome se Mileva požrtvovano brinula do kraja svoga života. Mileva i Albert Ajnštajn dva put su boravili u Petrovaradinu, a boravili su tokom bračnog života i u Novome Sadu, Beogradu Titelu i Kaću. Deca su im 1913. krštena u Nikolajevskoj crkvi u Novom Sadu.
Porodica 1914. odlazi uBerlin a od Milevinog povratka u Cirih u julu iste godine, uz povremene Albertove posete, žive razdvojeni. Razveli su se na Albertov zahtev 1919.
Duševno slomljena, duboko razočarana i potpuno usamljena razbolela se i skoro umrla. Delimično se oporavila snagom volje i odgovornosti za svoja dva sina i živela teško bez stalnog zaposlenja i sigurnih prihoda, dajući povremeno časove klavira i matematike. Zbog slabog zdravlja često je po bolnicama ili u Novom Sadu, otac joj umire 1922. brat je nestao posle Prvog svetskog rata, majka umrla 1935. a sestra duševno poremećena. Poslednji put boravila je u rodnom kraju 1938. Ostatak života provela je u siromaštvu, i sama bolesna, negujući Eduarda, posećujući ga po sanatorijumima i bolnicama.
Mileva je sahranjena u Cirihu na groblju Nordhajm. Za rad iz 1905. godine u kojem je formulisao foto-električni efekat, Ajnštajn je 1922. dobio Nobelovu nagradu i celokupni iznos nagrade dao bivšoj supruzi.




VERA SIMOVIĆ



Rođena je u Zagrebu od oca Ferdinanda i majke Pauline Pavlić. Studirala je istoriju, na filozofskom fakultetu u Zagrebu. Radila je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Vera se poezijom bavi još od studentskih dana, njena pesma uspeva da demaskira otuđenje, čak i pojedine njegove najaktuelnije i najpogubnije vidove. Vera je član mnogih klubova u Beogradu, ali posebnost koju treba istaći je da je ona jedan od osnivača Književnog kluba ''Ivo Andrić''. Vera je svojom energijom i dobrotom plenila. Energijom - kad je klubu trebao pokretač za nove dane, dobrotom – kad je trebalo pomoći onom članu koji se osećao potištenim među hiljadama drugih... Svojim stavom i odabranim rečima stajala je hrabro u odbranu ovog kluba.
Ona voli ljubav, toleranciju, vedrinu u čoveku. Iako su je pokadkad vremena vihora lomila, ona nikad nije posustala niti dozvolila da je u svojim nastojanjima poremeti bilo šta što nije LJUBAV i DOBROTA! Samo tim dvema rečima je davala značaj i verovala u njih...
Vera je žena koja hrabro balansira na meridijanima života. Vera Simović je istinski jedna od žena heroja kojih je nažalost sve manje...
I na kraju, iz njene pesme ''Čovek'' poslušajmo reči:

''Čovek čoveku treba
K`o gladnom hleba
K`o komad vedrog neba
K`o zrak sunca
K`o tračak nade
K`o robu slobode
K`o žednom
što viče: Vode, vode, vode...

Toliko čovek čoveku treba.
Al` kako doći do hleba
Kako naći komad neba
Kako zrak sunca dotaći
Kako robu slobodu dati
Kako žednom vodu naći
Kako sumnju nadom zvati
Kako čovek čoveka dotaći
Kako čovek čoveka pronaći?“

DIMITRIJE DAVIDOVIĆ

Uzdizanje demokratskog kruga u XIX veku bilo je isticanje srpstva u borbi za oslobođenje. Srpski knjigoljupci posle sloma 1813. zaštitili su seme kulture u Beču i Pešti. U Pešti su se zbližili pisac Milovan Vidaković, mlađi Dimitrije Frušić, doktor i još jedan Dimitrije, kome je posvećena ova godina. Rođen u Zemunu 12.10.1789. bolešljiv u detinjstvu, rošavog lica i suznih, crvenih očiju, povučen i umeren, logikom tadašnjeg doba, upisao je medicinu, koju je sa žarom studirao, ali ga je ljubav prema otadžbini odvela na drugu stranu, u novinarstvo i diplomatske krugove. Pravdoljubiv do kraja života i umeren u svemu, osim hvale za svoje poreklo, u Beču je počeo aktivno da povezuje umne i darovite ljude.
Srpsko novinarstvo je duge tradicije, pokretano, kao i njena azbuka, daleko od svog etničkog prostora, objašnjava Dimitrijev kolega današnjice, Radoš Ljušić. Prve srpske novine izašle su 14/25.03.1791. pod imenom Serbskija posvednevnija novini. Izdavači su bili Grci, braća Publije i Georgije Markidesa Puljo. Jedva su sastavile godinu dana izlaženja. Zamenile su ih Slavenoserbskija vjedomosti Stefana plemenitog Nedeljkovića, vlasnika štamparije u Beču i prvog Srbina novinara. 102 broja za 2 godine nisu ostavila dublji trag u novinarstvu, ali su ukazali na neke početničke probleme u izradi i rasturanju do čitalaca, koje su pomogle dvama Dimitrijama 1813-e godine. Pomoć je pružio i Jernej Kopitar, večiti srpski pokrovitelj i Novine serbske iz carstvujušćega grada Viene pojavilo se u ćirilićnom pismu u javnosti 1/13.08. te godine. Prvi urednik je bio Dimitrije Davidović. U vreme njegove ženidbe, 1817-e, privremeno ga menja Vuk Karadžić. Dimitrije mu se oduševljeno javlja posle venčanja, iz Pešte sa novom idejom o dodatku Novinama sebrskim, u vidu almanaha. Nazvao ih je Zabavnik.
Dok je rat besneo Evropom, novine su bile pune izveštaja sa frontova, uglavnom prevoda iz francuskih i nemačkih listova, jako kratkim izveštajima o pregovorima za završetak Drugog srpskog ustanka, pa su ostavljale utisak ratnog biltena. Kao i u današnje vreme, kultura i umetnost se teško probijala za pažnju kod čitalaca, a umetnika je bilo jako malo. Zabavnik je baš osmišljen kao budilica narodne književnosti, nalik na ideje Zaharija Orfelina od 1768-e godine. Nevelika, siromašna književna publika nije mogla da pokrije redovno izlaženje Zabavnika, pa je veliki mecena Vuka Karadžića, Miloš Obrenović priskočio u pomoć iz matice. 2 Dimitrija su kroz iskreno prijateljstvo sarađivali u izdavanju novina do 1816, kada je Frušić završio medicinu i službom otišao u Zemun, potom i Trst. Kasnije, u prepisci Frušića sa Vukom maglovito sagledavamo njihov spor. Odvojeni fizički do kraja života, ali sličnog, inicijatorskog duha, ugasili su se iste godine u međusobnom prećutnom poštovanju.
Takvog duha, želeo je uvek više i od sebe davao više. Bio je ubeđen da novine nisu dovoljne, da kultura jednog naroda zavisi od izdavanja knjiga! Pominje kako su nas Vlasi u izdavanju knjiga pretekli. Mnogi rukopisi su do tada čamili u sanducima, čekajući mecenu da pomogne objavljivanje. Davidović kao izdavač morao je da prihvati veliko breme. Da bi bio nezavisniji, pozajmio je novac od zemunaca da kupi štampariju, odnosno tipografiju. To nije bilo dovoljno u zemlji austrijskoj. Morao je da izdrži provere o materijalnom stanju i o moralnim i podaničkim svojstvima. Kopitareve preporuke nisu bile dovoljne. Ograničeno štamparsko pravo koje je jedva dobio, krnjile su izdašno njegovu kasu i zdravlje. Oči učenih Srba bile su uprte u njega. Zamene mu nije bilo tada!
Davidović je štampao kratka Vukova dela, praktično podržavajući njegovu borbu za čist jezik. Kasnije, u Srbiji, u nemirnim političkim godinama, nije dobio pravo na tako nešto. Štampao je tekstove u novinama na slavenoserbskom istovremeno savetujući i apelujući spisatelje, da „i vi spisatelji trebalo bi pravila da imate, kao što i mi slovoslagači naša imamo, pa po njima svi jednako da pišete, pa onda će inojezični narodi znati, kakav je upravo srpski jezik: onda će ga i lakše i radije učiti... Ja sam primao i primaću, što mi god ko pod pres moj donese, i cenzura dopusti, kako god i vodeničar. Zbog ušura melje sve, ko mu što prinese.“ Vuk mu ipak nije bio baš odan prijatelj. Davidovićev miroljubiv stav ga je postavio „između dve vatre“, umesto da ga hvale i jedni i drugi. Teško je ostati neutalan u vreme takvih promena.
Bečki period srpske žurnalistike okončan je prestankom izlaženja Novina serbskih 1822. godine. Tek kad ih nije bilo, čitaoci su shvatili kakvo su dobro izgubili.
Davidović iz austrijskog reda odlazi u Srbiju, razapetu orijentalnim. On podseća Protu Mateju i knezove Narodne kancelarije da „nas u vreme stradanja od Turaka niko nije branio, jer se nismo starali o prosvešteniju narodnom“. Kao uvek, oduševljen za posao koga se prihvati, dao je predlog sistema školovanja, koji je većinom prihvaćen sve do kraja II Svetskog rata: četvorogodišnje osnovno obrazovanje u kome bi „zajedno oštrili um devojčice i dečaci“, dok bi u srednjim čkolama učili odvojeno. Iako je želeo da se bavi prosvetiteljskim radom, knez Miloš mu je namenio politiku. Taj posao je bar kasnije iskoristio da se vrati svom novinarskom pozivu. Iako orijentalno orijentisan, srpski knez nije mogao da odbaci Davidovića od sebe, odmah uočivši njegove vrline pravdoljubivog mirotvorca. Ali, trebalo je bez predaha opstati u mladoj državi pod budnim okom rusofila i nemilosrdne Austrije na njegove materijalne nedaće i otvoreno protivljenje unijaćenju u Dalmaciji. Malo mu je laknulo kad su posle godinu dana diplomatske borbe i putovanja od granice do granice, u Srbiju prešle njegova žena i mlađi sin.
Malen rastom i sitne glave, od mladosti prozvan Švrća, u domovini dobija nadimak Lucifer, a kod kneza kumašin. Pokretač mnogih ideja i projekata, veran svojim ubeđenjima, patio je ceo radni vek zbog jedne slabosti – nedostatka upornosti. To je kasnije razbuktalo i strašljivost u njemu. Uporni Obrenović je davao potrebnu hrabrost za njegov uspeh u državnoj politici. 2 slična sangvinična temperamenta dopunjavala su se u zajedničkoj borbi, ali i međusobno sukobili. Pisac je prvog srpskog ustava, na žalost, kratkotrajnog tada, ali baznog za sve naredne ustave na ovom tlu. Nepristasni stranci na Obrenovićevom dvoru zapazili su da je „Dimitrije bio najodlučniji čovek na kneževom dvoru“, a ruski Orden svetog Vladimira, koji je dobio 1834. za zasluge Srpskom rodu i Otečenstvu pomoću Rusije.
Srpsko novinarstvo u pravom smislu te reči, kao i srpska periodika, počinju sa Dimitrijem Davidovićem. Epitaf na njegovom grobu na smederevskom groblju lično je odredio: Dimitrije Davidović sav Srbin.
Demokratskog duha prema ženama, kao i prema strancima, kao pravi Zemunac u članu 118 Sretenjskog ustava kaže: „kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onog časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao...“
2009. godina je posvećena Dimitriju Davidoviću. Obeležavajući 220 godina od njegovog rođenja u Zemunu, UNS je organizovao Odbor i program koji povezuje Zemun, Kragujevac i Smederevo, kao što ih je svojim životnim putem povezao Davidović. U oktobru je igrano-dokumentarna serija „Zaboravljeni umovi“ pratila izložbu „Počeci srpske štampe i karikature“. Do kraja godine će njemu u čast biti otvoren Muzej srpske štampe i novinarstva, ostaje da vidimo da li u njegovoj rodnoj kući ili u spomen kući Ribnikara.
Jelisaveta LALIĆ