VELIKA ŠKOLA

Najraniji podatak o potrebi za otvaranjem Velike škole nalazimo 1807. godine. Tada je Mihailo Pajić pisao iz Zemuna mitropolitu Stevanu Stratimiroviću ''da je svih živa želja da se za unapređenje poslova kakvo Više zdanje učiteljsko podigne''. Izvori se slažu u tome da je škola osnovana ''na samosuštu potrebu zemaljsku'', tj. da spremi državi toliko neophodne pisare, učitelje i činovnike.
O radu Velike škole iz perioda 1808-1813 god. u tada ustaničkoj državi ostali su oskudni podaci. Sva naša znanja potiču, uglavnom, iz dva izvora memoarskog karaktera – Vuka Karadžića i Lazara Arsenijevića – Batalake i tri rukopisa predavanja triju predmeta. Nedostatak istorijskih izvora nije dopustio istraživačima da reše neke osnovne probleme vezane za postojanje i rad Velike škole.
Veliku školu osnovao je u Beogradu 1808. godine Ivan Jugović (pravo ime mu Jovan Savić). Jugović, isteran iz Sovjeta, ubedio je Mladena Milovanovića, a on Karađorđa, da je Srbiji potrebna ovakva škola. Ona je počela sa radom 1./13. septembra. Dan ranije održana je svečanost na kojoj su govorili Karađorđe i Dositej Obradović.
Nije sačuvan, a verovatno nije ni postojao, nikakav zvanični akt o osnivanju škole, kao ni plan i program njenog rada. Škola je zamišljena kao trorazredna i tako je radila. Sigurno se zna da je do kraja ustanka bilo četiri školske godine i da su potpuno školovanje okončale dve generacije učenika.
Kad je Tursko carstvo pripremalo najveću ofanzivu protiv srpskih ustanika, završila se poslednja školska godina na Velikoj školi. Njeni učenici poslednji put su bili na okupu na Sv. Iliju 1813. godine.
Posle 17 godina Hatišerif iz 1830 godine postavio je pravne osnove prosvetnom i kulturnom napretku Srbije. U Hatišerifu su naglašene samo neke ustanove (škola, crkva, bolnica, štamparija) koje Srbi slobodno mogu osnivati i unapređivati, ali to ne znači da su druge prosvetno-kulturne delatnosti bile nedopustive.
1820. godine Vuk Karadžić predlagao je knezum Milošu osnivanje jedne velike škole koja bi bila trorazredna. U njoj bi se predavala ''opšta istorija sveta, Geografija, Štastitika, Srpska Gramatika, malo veći računa, malo retorike, malo o zakonima, malo logike, malo Istorije jestestvene, malo Fizike itd''. Dvanaest godina kasnije 1832. godine Vuk Karadžić još jednom savetuje kneza da pitanju podizanja škola posveti više pažnje. Vukovi pogledi na škole sada su mnogo jasniji. Pod Velikom školom on je, naročito te godine podrazumevao srednju školu, odnosno gimnaziju.
Najranije svedočanstvo o uređenju škola potiče iz 1833. godine ''Ustav narodnih škola u Knjažestvu Srbije''. Odobren od kneza, služio je kao školski zakon na osnovu kojeg su organizovane škole u Kneževini narednih godina. Njime su predviđene tri vrste škola: male u selima i varošicama, redovne u okružnim varošima i jedna velika u Beogradu. Cilj ovih škola nije bio samo sticanje znanja već i lepog vaspitanja. Sve škole delile su se na državne i opštinske. U državne škole ubrajane su: gimnazija sa četiri razreda, tri polugimnazije i dvadeset dve osnovne škole u varošima i varošicama Srbije. Dosta godina kasnije u nekim od ovih škola službovao je i profesor Kosta Vujić koji je naš svet napustio 26. marta pre tačno 100 godina.