ИЗВОД ИЗ КЊИГЕ

"ЗНАМЕНИТЕ СРПСКЕ ВОЈСКОВОЂЕ КРОЗ ВЕКОВЕ"
Мр СЛОБОДАНА СТЕФАНОВИЋА

Михајло Ципријан Василијевич Зјалич (8.5.1699. Осек – 7.2.1801. Новоросијск), аустријски царски пуковник, дунавско–славонски квартир–мајстер и ађутант принца Еугена Савојског, руски генералпуковник, дворски саветник, царски ађутант, гувернер Крима и Нове Сербије, командант корпуса у армији Суворова и Кутузова, њихов ађутант и главни оперативни официр алпијске и дунавске армије, писац, преводилац и мецена многих Срба књижевних стваралаца, међу којима и Симе Милутиновића Сарајлије, Доситеја Обрадовића, Саве Текелије и Павла Соларића, био је најзнаменитија фигура међу Србима у XVIII веку, која је пуно научила, пуно стекла и пуно дала свом роду и породу, а о којој се тако мало зна, иако постоји мноштво докумената, писама, портрета, оперативних војних дневника, мемоара, цртица, новинских извода, био–библиографских података, али наша историја није нашла за сходно да о овој личности остави неко веће сведочанство које би било достојно његовог дела и лика.
Рођен је у официрској граничарској породици од оца Василија, оберштера у Славонско–подунавском пуку, и мајке Анке, свештеничке кћерке из Моноштора, готово, на крају XVII века, у бурно ратно време, као најмлађе дете од петоро браће и две сестре, од колевке опредељен за војнички позив. Основну и грађанску немачку школу је похађао у месту рођења, а подофицирску и нижу војну академију у Грацу и Линцу, мада је пре војних школа као тзв. прост војник ступио у корпус принца Александра Виртембершког, са непуних 15 година, "бежећи од неправде у немецкој гражданској школи", доказујући своју смионост, пожртвованост и луду храброст у рату против Турака и гушењу мађарских Ракоцијевих устанака, освајању Београда, Пожаревца, Ниша, Приштине, Сарајева, Тузле и Шапца.
Према документима и путничким писмима оног времена, Михајло је у војску ступио не по "редовном" или "врбујућем позиву", него као "драговољац" (добровољац) у "новом чакову и драгонским чакширама шепурећи се пред женскињем". Међутим, дечје парадирање у новој униформи и с оружјем брзо га је прошло кад је први пут омирисао барут у бици код Сланкамена 1713. године, у само врело лето, "кад је време жетве, откоса отаве и првог овогодишњег бостана". Далеко од тога да је побегао на први пушчани плотун и прву артиљеријску салву. Судар две, по бројности и ратничкој спреми, различите војске био је за малог Михајла грандиозан доживљај, мада се са историјске тачке гледишта може слободно рећи, да је то била једна у низу битака против Турака које су се одиграле код тог места а познато је да их је било укупно седам. У прилог томе, говори и чињеница да су све битке код Сланкамена биле сусретног карактера и, готово увек, пука случајност. Треба истаћи и то да је и 1716. године вођена битка код истог места и скоро у идентично годишње доба, а која је била увод у аустријско–турски рат 1716–18. године и у којој је такође учествовао Михајло Зјалич, овог пута као најмлађи поднаредник у аустријској војсци. Но, да се вратимо његовом првом челичењу у рату и ватреном крштењу, Прва битка није била ни рат нити увод у војни поход, нити диверзија пред значајну опсаду неког места, већ одбијање класичне башибозучке пљачке нередовних турских трупа, каквих је било у време пре и после Првог, Другог и Трећег бечког рата, као и у време Дунавског рата 1789/91. године, и каквих је било све док се на Дунаву није формирала утврђена граница између Аустријског и Отоманског царства и док није дошло до опадања турске империје – "болесника на Босфору". На основу бележака, дневника и писама може се пратити почетак, ток и трагичан крај те битке, на основу које се може закључити како је почело Михајлово војниковање. "После Трећег Бечког рата, стање на граници између Империја и Турака било је хаотично. Није тачно било одређене линије тзв. лимеса, нити су постојала линијска утврђења, сем речних тврђава, какав је био Турн Северин, Ковин, Земун, Петроварадин, Хашенвар (Апатин – прим.а.), " Богојево – Хаднађфехер и слично. Војни походи су ишли уз воду – Дунав – и даље према Мађарској и ''царствујушчој Виени'', као некадашњи војни пут број 4, из времена Диоклецијана, који је водио према средњој и северној Европи и даље према британским острвима. Гомиле, често неуређене, ишле су у пљачку и насиље, јер се тако Отоманска империја богатила, пред велику кризу и Источно питање, јер да су биле и мало уређене, то би био рат са несагледивим последицама у коме би учествовале велике европске силе Аустрија, Пруска и Русија, као покровитељица свих хришћана у Турској, и која је, уједно, у деобним ратовима против Турске, а заједно са Аустријом ишла на то да стигне до Мореуза и Егејског, а тиме и Средоземног мора и тако обезбеди своју превласт на југу. Аустрија као руски партнер, такође, је желела да дође до нових поседа и заокружи своје аспирације на Балкану, водећи политику ''мача и папира'' и асимилујући становништво територије коју би освојила. У тим и таквим приликама војниковање једног Србина било је као кап у мору према свеукупним приликама и догађајима који су се дешавали у то време. Битка (трећа по реду на том месту) је почела у подне, када је престала да пада киша, која је падала претходна два дана и тако натопила војвођанску равницу да је било јако тешко артиљерији да се по таквој подлози креће, док је пешадија, а нарочито коњица, предњачила у кретању напред. Јусуф-паша, румелијски беглербег и други везир на Дивану, који је номинално водио поход, а који је столовао у Видину, иначе по војничкој спреми артиљерац, је чекао да се земља мало просуши, како би његове акинџије, азапи и теопијаде (лака артиљерија) могле да нападну Сланкамен у коме се, у то време, по неким обавештењима турских ухода, налазила централна војна благајна Дунавске Генерал-команде, са седиштем у Вуковару, и дођу до великог плена. Наравно, са данашњег становишта, поход би изгледао као мања објава рата Аустријској империји, мада је имао само пљачкашки карактер, али у то време то је било само једно од многих кршења примирја и упада на туђу територију. Према ратном дневнику Јована Монастерлије ''уз бесно алакање, подврискивање, зурле и добоше, на плато избише видински јаничари и извршише фронтални напад на лажну комору и логор, пуцајући из дугачких шешана, крџалијки и призренки, и бацајући уланска копља на шаторе. Када бесни коњици окружише и освојише отворену тврђу (утврђење на отвореном прим.а.), у трену схватише да су упали у клопку и покушаше да се обрну на узмак, али у тај мах драгони и кавалеристи, уз два плотуна из лумбарди и бомбардијера, извршише силовит јуриш и узгон, и погнаше пљaчкаше, бесно их секући, бодући и обарајући с коња, те хватајући гаротом. Драгони, којих је била сва сила, углавном млађарија, понесени одушевљењем и добрим ставом у заседи, а још више предвођени принцом-фелдмаршалом Еженом од Савоје (који је јако волео и ценио Србе као људе и ратнике, прим.а.), преполовише алакаче и продреше све до чадора турског заповедника, где се битка претвори у беспоштедну кланицу и убијање на мах. Није се хватао роб ни тражио плен ни аман, само се чистило. Крв је текла у потоцима, а Дунаво које се беше замутило од киша поче да мења боју у пурпурну. Истина, од чадора турског паше, драгонска бујица се одби захваљујући пијадама (тешка пешадија прим.а.) који на хиљаде изгинуше али свога господара не дадоше, већ га међу себе метнуше на шајку и побегоше према Биограду.'' Дакле, према дневнику главног заповедника српске коњице овај бој се претворио у катастрофалан пораз Турака и у тријумфујућу победу Аустријанаца и Срба добровољаца у аустријској војсци. Пошто нема историјских ни писаних података како се Михајло држао у бици, тако да не можемо са позданошћу говорити о његовој храбрости или страху.
Приликом јуриша на Београд 1717. године на доњу Стамбол-капију, Михајло се истакао тако што је спасио генералисимуса од Паноније, Еугена Савојског, коме је у јуришу убијен коњ, ставио га на свог коња и помогао му да стигне до главног оперативног стана на калемегданском платоу. Михајло је у то време био поднаредник и четни старешина у коњичком ескадрону, а по освајању београдске тврђаве постављен је за коњичког подзаповедника једне од београдских тврђавских капија и уједно изабран у личну генералисимусову гарду, тзв. '''плаве копоране''. (Још 1714. године према војно-историјским подацима Михајло је био старији каплар прим.а.) Генералисимус, као човек јаке памети и необично виспрене интелигенције, уочивши младог подофицира, као храброг и паметног старешину, одлучио је да га школује и послао га је у војну школу у Грац. У тој новој средини за младог ратника је настао један преокрет, каквих је у животу много, који му је дао подстицаја да се брзо усавршава у војном позиву и постао примарна основа у његовом успињању ка вишим чиновима.
То је време када је Аустрија као млетачки савезник ратовала против Турске, у почетку, са променљивом срећом а потом када је принц Савојски постао врховни војни заповедник и Генералисимус од Паноније, Аустрија је почела да ниже успехе – Петроварадин, Београд, Сарајево, Пожаревац, Баточина, Прахово, Темишвар, Видин, Ниш, Нови Пазар. Рат је завршен миром у Пожаревцу 1718. године, при чему је Аустрија у свој посед добила Малу Влашку, Банат, југоисточни Срем, северну Србију до Западне Мораве и у Босни појас земље јужно од Саве до Уне.
Две године школовања су протекле као трен и сада млађи поручник Михајло Зјалић се поново обрео међу "плавим копоранима", овога пута као лични пратилац и ађутант Еугена Савојског, који га је, чак и усинио и поставио за личног секретара, а захваљујући свом поочиму је стекао доста практичних знања из фортификације, артиљерије, коњице и планерства. Младост и искуство су се непрекидно допуњавали. Михајло је упознао чувеног инжењера генерала Николу Доксата де Мореза, иначе родом Швајцарца, који је градио и поправљао београдску тврђаву, зидао касарне и јавне зграде, цркве, болнице и поставио основе уређење улица и градских састајалишта (тргова), а посебно изградио и опремио двор Еугена Савојског, познатог под називом "Пиринчана"; затим је упознао војног гувернера Србије Александра Виртемберга, генерала Баденског, познатог фортификатора и инжењера Коронара, пореклом Италијана, као и многе друге значајне личности. Међутим, прераном смрћу његовог добротвора и учитеља, принца Савојског, 1736. године, настао је преломни моменат у Михајловом животу. Младић се нашао сам и, готово, незаштићен међу високим војним личностима, од којих су многи били плаћеници у аустријској војсци и са великим презиром се односили према Србима војницима и официрима, сматрајући их као особама ниже врсте и "пожељним топовским месом". Ништа друго му није преостало него да затражи премештај дубље у аустријско царство у неки удаљени гарнизон. У међувремену, Аустрија и Турска су 1736-1739. године водиле нови рат против Турака. Очекивао се коначни обрачун са Османлијама. Аустријанци су 1737. године поново заузели Ниш и Ужице. У Новом Пазару састали су се са српским устаницима и са патријархом Арсенијем IV. Али угрожена Турска се коначно тргла из летаргије. Победила је противника у боју код Бања Луке, провалила у Србију и искористила равнодушност сељака према аустријској власти. Код Гроцке је 1739. године уништена аустријска војска готово до ужасне катастрофе. Михајло и његов драгонски ескадрон, који су, готово, одлазили из Београда, уврштени су у заштитницу и послани на Винчанске висове, не били на било какав начин зауставили турску навалу, која се брзином урагана ваљала према Београду, који у том часу није имао никакву организовану одбрану. Капетан Дибић и мајор Исаковић организовали су кружну уланско-пешадијску одбрану, знајући унапред да је њихов подухват осуђен на неуспех. Међутим, велика срећа за њих је била што је турска лавина успут углавном била окренута пљачки и паљевини а мање неким сусретним бојевима са аустријским заштитиницама. Генерал Кац Симбешен, командант свих аустријских коњичких јединица у северној Србији, долази лично до винчанске "мртве страже" и у великој брзини и савршеном реду преводи је на аустријско тло, у Банат, у Панчево.
Ту почиње ново поглавље Михајловог живота. Банат је припадао, у почетку, Потиско-поморишкој војној граници, а касније Банатском генералату. Живот Срба, војника и официра, на подунавској војној граници протицао је прилично једнолико, у егзерциру, патролирању и смотри војне опреме. Дојучерашњи храбри ратници почели су да тону у досадну свакодневицу, настојећи да се отму од апатичних осећања која следују после бурних догађаја. Ненадно за Михајла, његове старешине и саборце, изгледало је веома чудно што је бечки двор одлучио да 17 година после катастрофе код Гроцке, унапреди браниоце Београда и додели им висока војна одликовања за верну службу. Аустрија је тим чином хтела да ојача своју позицију међу Србима граничарима и да заустави њихову сеобу у Русију.
Руси су по сваку цену желели да развију привреду у јужној Русији, где су имали огромна имања, а која нису могли користити због Татара на Криму и због немогућности да се жито извози преко Црног мора – требало је сузбити Татаре, који су се налазили под султановом влашћу и силом отворити пут кроз мореузе. То се могло постићи само ратом против Турске. У својој експанзији и ратовима Русија је у Турској наишла на поробљене балканске народе, чији су се интереси поклапали са руским у заједничкој борби. Руски цар почео се сматрати заштитником балканских народа против турске тираније. Настојећи да спречи руску експанзионистичку политику, Турска је 1768. године објавила рат Русији. Рат је показао сву слабост Турске, а Русији донео велика територијална проширења и материјалну корист – Руси су избили на Дунав, у Егејском мору уништили турску флоту, а на Криму заузели велики војни арсенал и тиме заокружили почетну фазу избијања на Средоземље.
Као што је речено, Руси су својом акцијом стекли велики углед међу Србима официрима и војницима у Аустријској царевини и они су се масовно почели исељавати у Русију, тим пре што се бечки двор према њима односио са омаловажавањем, презиром, асимиловањем и превођењем у католичку веру. Михајло је након 17 година проведених у чину поручника и стојећи у запећку историјских збивања унапређен у чин капетана и одликован са 5 високих одликовања (поред осталог, орденом Златног руна III степена). За тих 17 година службе Михајло је предано писао молбе за наставак школовања и превођења у генералштабну струку, али је све то остало само мртво слово на папиру. Због тога је он почео размишљати о отпусту из службе и исељењу у Русију. Мајор Павле Исаковић, његов непосредни претпостављени, га је у тој одлуци све више утвђивао и настојао да га што више приближи Србима који су се исељвали. Процес изласка из службе ишао је веома тешко, јер су власти чиниле све да зауставе одлив верних и заслужних официра. Пасоши су се тешко добијали, а уходе су често дојављивале тајној дворској канцеларији да ли неко нагиње Русима и жели одлазак. У тој и таквој ситуацији, 57-годишњи капетан панчевачког уланског дивизиона, Михајло Зјалић одлучио је да заснује породицу. Његова изабраница, четрдесет година млађа, је била Косара Глигорић, кћи панчевачког проте Јосифа. Венчање је обављено у панчевачкој столној цркви на Светог Николу 1756. године. Из тог брака Михајло је има петоро деце – два сина и три кћерке, који су сви доживели дубоку старост, расејани на све стране света. (Породица Зјалић која и данас обитава на просторима јужне Русије радо се подсећа на своје претке из старог краја) Године 1759. Зјалићи су кренули на пут за Русију без потребних папира, јер им генерална команда Баната то није хтела издати, па су они на своју руку и под заштитом својих пријатеља из Русије кренули на тај далек пут. Док су још били на аустријској територији путовали су у приличном страху од потере, а онда је дошло тегобно путовање преко Карпата утонулих у дебео снежни покривач. Сви су били у грозници да што пре стигну до руске границе, до луке спаса. Када су после 8-месечног путовања стигли на руску границу, промрзли и исцрпљени, готово личећи на авети, прихватили су их руски граничари и скоро полумртве унели у топлу караулу, где су месец дана провели у карантину.
Овде се прекидају подаци који су аутору били познати захваљујући старим књигама, писмима, ратним дневницима и записима, архивској грађи Конгресне библиотеке у Вашингтону, Ватиканској библиотеци, Венецијанском архиву, архиву царице Катарине Велике у Санкт Петербургу, војном архиву Аустроугарске монархије у Грацу и Бечу, Каптолском архиву из Загреба, Словенској библиотеци из Братиславе, архивској грађи Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" из Београда, Свеучилишној библиотеци из Љубљане и библиотеци музеја Лувр у Паризу.