Kako izračunati koliko ti je godina čokoladom ...
Nemoj mi reći kojiko imaš godina - …Izračunaćemo zajedno…
Vežba je kratka i uspeh garantovan.
POČINJEMO !!!
1. razmisli : koliko puta nedeljno ti se jede čokolada ? (više od 1 a manje od 10).
2. Pomnoži taj broj sa 2 (da budemo bliže stvarnosti)
3. Dodaj 5
4. Pomnoži s 50 – Smeš se poslužiti digitronom
5. Ako si već slavila/o rođendan ove godine, dodaj 1760. Ako ne, dodaj 1759.
6. Sad odbij godinu tvog rođenja.
Trebalo bi da dobiješ trocifreni broj.
Prvi broj je onaj koji predstavlja koliko puta nedeljno poželiš čokoladu.
Druga dva broja predstavljaju ...
Tvoje godine (e, da, PRIZNAJ !!!)
Godina 2010 je jedina u kojoj se može doći do tačnog račun pa zato proveri u porodici i kod prijatelja što pre da i oni probaju čokoladnu matematičku metodu.
prijatno!!!
26. 4. 2010.
14. 4. 2010.
ГОДИШЊИЦА С ПРИЈАТЕЉИМА
Иако тешке муке море Књижевни клуб ''Иво Андрић'' из Земуна, оне га нису омеле да прими и са својим пријатељима из других средина и клубова свечано и радно прослави и обележи несумњиво пунолетство -21 годину постојања и рада.
Ако се вредност човека мери бројем пријатеља које има, ''Андрићу'' тешко да има равног, што се видело 9. априла увече, када су се у библиотеци ''Свети Сава'' окупили само неки поштоваоци клуба, лепе речи, културе, али и песници и писци жељни публике и истомишљеника у суровом свету безличних утвара.
Овај земунски књижевни клуб негује изузетну и ретку фамилијарну климу и због тога је прилив чланства поприличан. Издавачка делатност је готово замрла, јер – тривијално, али стварно – Клуб нема тричави инос да плати Народној библиотеци за котизацију несуђених издања. Часопис ''Хоризонт'' који излази квартално, на ивици је опстанка, а нити привреда нити друштвена заједница имају слуха за очување ове писане традиције, која, додуше, никада није имала превише читалаца, али се то не сме узети у обзир при процени квалитета објављиваног садржаја. Нови број чека донатора за штампање...
Све у свему, лоша су времена за све, а изузетно тешка за КК''Иво Андрић''. Зато нема бојазни да би ико од моћних бацио око на ово културно чедо, оно је непрофитно, потрошач, али заштићено од страшне пошасти транзиције – приватизације. До даљег.
И поред подршке колега, пријатеља, љубитеља писане лепе речи и културе, ''Андрић'' има више стотина чланова, заједничких са многим београдксим књижевним клубовима, али и више од 30 чланова Удружења књижевника Србије, што се има сматрати већ озбиљном ставком.
Не догађа се често да се на једноме месту и у исто време, као што се то случило у ноћи 9. априла, сретну, кратко представе и поразговоре писци из разних средина. Иако су отказали због спречености писци из Соко- Бање, Чачка и Ужица, Суботице и Новог Сада, дошли су у пуном сјају Хаџи- Цвијетин Пејчић, Тихомир Несторовић и Симо Лакетић из Бјељине, Јулка Ерцег из Добоја, док су у ''репрезентацији'' из Инђије Златомира Боровнице били Сретко Гарић и Јован Бодрожић.
Песму ''Све пролази'' из своје најновије песничке збирке прочитала је Снежана Милановић из Цириха, члaн КК''Иво Андрић'', Књижевника Швајцарске и Савеза српских писаца дијаспоре, која се одмaх после поздрава авионом вратила назад у Швајцарску.
Посебан доживљај приуштиле су колеге из београдских књижевбних клубова. Добри дух позитивног надметања, натпевавања походио је библиотеку ''Свети Сава'' када су оно што су написали прочитали чланови КК''Бранко Ћопић'' на челу са дугогодишњим генералним секретатом Удружења књижевника Србије Предрагом Богдановићем. ''Вечерас је ово српски духовни простор''- рекао је Богдановић, док је Љиљана Николић изрецитовала песму ''Опрост'', а Дара Тифовић, мајка шесторо деце из Пећи расплакала многе слушаоце своје завичајне химне ''Ја сам одатле''. Љубица Ејић пренела је гостима поздраве са нетом минулог Деветог Сабора песника дијаспоре одржаног у Паризу програмским текстом ''Трачак гарави''.
Домаћинима се с посебним пијететом обратио Томислав Милошевић, председник најстаријег књижевног клуба на Балкану ''Ђуро Салај'', а своје стихове читали су перспективни Мајо Даниловић, Милка Стефановић и Љубо Мујовић. Милошевић је прочитао песму ''Одумирање поезије''.
Своју песму ''Јутро је'' одрецитовао је Стив Добрић испред Књижевне зајенице Југославије.
КК''СКОР'' представио је сјајног афористичара и хумористу Веселина Јовановића, Слободана Атанацковића Асао и Драгицу Којић.
Мирослав Никачевић, председник КК''Жикица Јовановић Шпанац'' и Дома РВИ најавио је шести зборник радова чланова Клуба, чије су ''боје'' осветлали Вукашин Илић и Вера Нешић.
КК''Чукарица'' репрезентовали су Љиља Матић и Милија Станковић.
После дугог низа пријатеља, међу којима су прославу увеличали и ђаци Музичке школе''Др Војислав Вучковић'' , председник клуба домаћина Душан Д. Живанчевић прочитао је песму ''Април 41. године'' оснивача и почасног доживотног председника КК''Иво Андрић'' Јована Јоце Полкића. Међу присутним оснивачима био је и Миливоје Марковић. Живанчевић је прочитао и пар згода из најновијег дела Цвјете Зекић-Јуришевић ''Савремени писци у ангдотама''. Клуб се представио својим гостима и песмом ''Сонет'' Јасмине Филиповић и ''Све је пијано'' младог Слободана Гашића, а коју је у песниково име рецитовала и кроз програм водила Маријана Ајзенкол.
Врхунац вечери представљао је анђеоски глас Александре Костић, која је отпојала народну песму ''Магла је паднала''.
И, на крају, шта рећи о клубу који сем чланарине нема никакву другу подршку своје средине и окружења, а чланова је све више. Ауторских издања, јер Клуб је место охрабрења, дружења и читања и понајвише - слушања, али не више и наде да ће привући могућношћу да некоме изда дело, је све више. Овде је схваћена реалност и не гаје се илузије. Зато су у крајње скромним условима, задовољни друштвом одабраним и дошли толики пријатељи и нико, баш нико из неких структура у којима се одлучује. Ваљда зато што је ''Андрић'' на пешке...Зато је с ове вечери најдуже у ушима остала реченица ''да се лепом речи чувамо од зала...''
Жана Живаљевић
Ако се вредност човека мери бројем пријатеља које има, ''Андрићу'' тешко да има равног, што се видело 9. априла увече, када су се у библиотеци ''Свети Сава'' окупили само неки поштоваоци клуба, лепе речи, културе, али и песници и писци жељни публике и истомишљеника у суровом свету безличних утвара.
Овај земунски књижевни клуб негује изузетну и ретку фамилијарну климу и због тога је прилив чланства поприличан. Издавачка делатност је готово замрла, јер – тривијално, али стварно – Клуб нема тричави инос да плати Народној библиотеци за котизацију несуђених издања. Часопис ''Хоризонт'' који излази квартално, на ивици је опстанка, а нити привреда нити друштвена заједница имају слуха за очување ове писане традиције, која, додуше, никада није имала превише читалаца, али се то не сме узети у обзир при процени квалитета објављиваног садржаја. Нови број чека донатора за штампање...
Све у свему, лоша су времена за све, а изузетно тешка за КК''Иво Андрић''. Зато нема бојазни да би ико од моћних бацио око на ово културно чедо, оно је непрофитно, потрошач, али заштићено од страшне пошасти транзиције – приватизације. До даљег.
И поред подршке колега, пријатеља, љубитеља писане лепе речи и културе, ''Андрић'' има више стотина чланова, заједничких са многим београдксим књижевним клубовима, али и више од 30 чланова Удружења књижевника Србије, што се има сматрати већ озбиљном ставком.
Не догађа се често да се на једноме месту и у исто време, као што се то случило у ноћи 9. априла, сретну, кратко представе и поразговоре писци из разних средина. Иако су отказали због спречености писци из Соко- Бање, Чачка и Ужица, Суботице и Новог Сада, дошли су у пуном сјају Хаџи- Цвијетин Пејчић, Тихомир Несторовић и Симо Лакетић из Бјељине, Јулка Ерцег из Добоја, док су у ''репрезентацији'' из Инђије Златомира Боровнице били Сретко Гарић и Јован Бодрожић.
Песму ''Све пролази'' из своје најновије песничке збирке прочитала је Снежана Милановић из Цириха, члaн КК''Иво Андрић'', Књижевника Швајцарске и Савеза српских писаца дијаспоре, која се одмaх после поздрава авионом вратила назад у Швајцарску.
Посебан доживљај приуштиле су колеге из београдских књижевбних клубова. Добри дух позитивног надметања, натпевавања походио је библиотеку ''Свети Сава'' када су оно што су написали прочитали чланови КК''Бранко Ћопић'' на челу са дугогодишњим генералним секретатом Удружења књижевника Србије Предрагом Богдановићем. ''Вечерас је ово српски духовни простор''- рекао је Богдановић, док је Љиљана Николић изрецитовала песму ''Опрост'', а Дара Тифовић, мајка шесторо деце из Пећи расплакала многе слушаоце своје завичајне химне ''Ја сам одатле''. Љубица Ејић пренела је гостима поздраве са нетом минулог Деветог Сабора песника дијаспоре одржаног у Паризу програмским текстом ''Трачак гарави''.
Домаћинима се с посебним пијететом обратио Томислав Милошевић, председник најстаријег књижевног клуба на Балкану ''Ђуро Салај'', а своје стихове читали су перспективни Мајо Даниловић, Милка Стефановић и Љубо Мујовић. Милошевић је прочитао песму ''Одумирање поезије''.
Своју песму ''Јутро је'' одрецитовао је Стив Добрић испред Књижевне зајенице Југославије.
КК''СКОР'' представио је сјајног афористичара и хумористу Веселина Јовановића, Слободана Атанацковића Асао и Драгицу Којић.
Мирослав Никачевић, председник КК''Жикица Јовановић Шпанац'' и Дома РВИ најавио је шести зборник радова чланова Клуба, чије су ''боје'' осветлали Вукашин Илић и Вера Нешић.
КК''Чукарица'' репрезентовали су Љиља Матић и Милија Станковић.
После дугог низа пријатеља, међу којима су прославу увеличали и ђаци Музичке школе''Др Војислав Вучковић'' , председник клуба домаћина Душан Д. Живанчевић прочитао је песму ''Април 41. године'' оснивача и почасног доживотног председника КК''Иво Андрић'' Јована Јоце Полкића. Међу присутним оснивачима био је и Миливоје Марковић. Живанчевић је прочитао и пар згода из најновијег дела Цвјете Зекић-Јуришевић ''Савремени писци у ангдотама''. Клуб се представио својим гостима и песмом ''Сонет'' Јасмине Филиповић и ''Све је пијано'' младог Слободана Гашића, а коју је у песниково име рецитовала и кроз програм водила Маријана Ајзенкол.
Врхунац вечери представљао је анђеоски глас Александре Костић, која је отпојала народну песму ''Магла је паднала''.
И, на крају, шта рећи о клубу који сем чланарине нема никакву другу подршку своје средине и окружења, а чланова је све више. Ауторских издања, јер Клуб је место охрабрења, дружења и читања и понајвише - слушања, али не више и наде да ће привући могућношћу да некоме изда дело, је све више. Овде је схваћена реалност и не гаје се илузије. Зато су у крајње скромним условима, задовољни друштвом одабраним и дошли толики пријатељи и нико, баш нико из неких структура у којима се одлучује. Ваљда зато што је ''Андрић'' на пешке...Зато је с ове вечери најдуже у ушима остала реченица ''да се лепом речи чувамо од зала...''
Жана Живаљевић
21. 3. 2010.
ИЗВОД ИЗ КЊИГЕ
"ЗНАМЕНИТЕ СРПСКЕ ВОЈСКОВОЂЕ КРОЗ ВЕКОВЕ"
Мр СЛОБОДАНА СТЕФАНОВИЋА
Михајло Ципријан Василијевич Зјалич (8.5.1699. Осек – 7.2.1801. Новоросијск), аустријски царски пуковник, дунавско–славонски квартир–мајстер и ађутант принца Еугена Савојског, руски генералпуковник, дворски саветник, царски ађутант, гувернер Крима и Нове Сербије, командант корпуса у армији Суворова и Кутузова, њихов ађутант и главни оперативни официр алпијске и дунавске армије, писац, преводилац и мецена многих Срба књижевних стваралаца, међу којима и Симе Милутиновића Сарајлије, Доситеја Обрадовића, Саве Текелије и Павла Соларића, био је најзнаменитија фигура међу Србима у XVIII веку, која је пуно научила, пуно стекла и пуно дала свом роду и породу, а о којој се тако мало зна, иако постоји мноштво докумената, писама, портрета, оперативних војних дневника, мемоара, цртица, новинских извода, био–библиографских података, али наша историја није нашла за сходно да о овој личности остави неко веће сведочанство које би било достојно његовог дела и лика.
Рођен је у официрској граничарској породици од оца Василија, оберштера у Славонско–подунавском пуку, и мајке Анке, свештеничке кћерке из Моноштора, готово, на крају XVII века, у бурно ратно време, као најмлађе дете од петоро браће и две сестре, од колевке опредељен за војнички позив. Основну и грађанску немачку школу је похађао у месту рођења, а подофицирску и нижу војну академију у Грацу и Линцу, мада је пре војних школа као тзв. прост војник ступио у корпус принца Александра Виртембершког, са непуних 15 година, "бежећи од неправде у немецкој гражданској школи", доказујући своју смионост, пожртвованост и луду храброст у рату против Турака и гушењу мађарских Ракоцијевих устанака, освајању Београда, Пожаревца, Ниша, Приштине, Сарајева, Тузле и Шапца.
Према документима и путничким писмима оног времена, Михајло је у војску ступио не по "редовном" или "врбујућем позиву", него као "драговољац" (добровољац) у "новом чакову и драгонским чакширама шепурећи се пред женскињем". Међутим, дечје парадирање у новој униформи и с оружјем брзо га је прошло кад је први пут омирисао барут у бици код Сланкамена 1713. године, у само врело лето, "кад је време жетве, откоса отаве и првог овогодишњег бостана". Далеко од тога да је побегао на први пушчани плотун и прву артиљеријску салву. Судар две, по бројности и ратничкој спреми, различите војске био је за малог Михајла грандиозан доживљај, мада се са историјске тачке гледишта може слободно рећи, да је то била једна у низу битака против Турака које су се одиграле код тог места а познато је да их је било укупно седам. У прилог томе, говори и чињеница да су све битке код Сланкамена биле сусретног карактера и, готово увек, пука случајност. Треба истаћи и то да је и 1716. године вођена битка код истог места и скоро у идентично годишње доба, а која је била увод у аустријско–турски рат 1716–18. године и у којој је такође учествовао Михајло Зјалич, овог пута као најмлађи поднаредник у аустријској војсци. Но, да се вратимо његовом првом челичењу у рату и ватреном крштењу, Прва битка није била ни рат нити увод у војни поход, нити диверзија пред значајну опсаду неког места, већ одбијање класичне башибозучке пљачке нередовних турских трупа, каквих је било у време пре и после Првог, Другог и Трећег бечког рата, као и у време Дунавског рата 1789/91. године, и каквих је било све док се на Дунаву није формирала утврђена граница између Аустријског и Отоманског царства и док није дошло до опадања турске империје – "болесника на Босфору". На основу бележака, дневника и писама може се пратити почетак, ток и трагичан крај те битке, на основу које се може закључити како је почело Михајлово војниковање. "После Трећег Бечког рата, стање на граници између Империја и Турака било је хаотично. Није тачно било одређене линије тзв. лимеса, нити су постојала линијска утврђења, сем речних тврђава, какав је био Турн Северин, Ковин, Земун, Петроварадин, Хашенвар (Апатин – прим.а.), " Богојево – Хаднађфехер и слично. Војни походи су ишли уз воду – Дунав – и даље према Мађарској и ''царствујушчој Виени'', као некадашњи војни пут број 4, из времена Диоклецијана, који је водио према средњој и северној Европи и даље према британским острвима. Гомиле, често неуређене, ишле су у пљачку и насиље, јер се тако Отоманска империја богатила, пред велику кризу и Источно питање, јер да су биле и мало уређене, то би био рат са несагледивим последицама у коме би учествовале велике европске силе Аустрија, Пруска и Русија, као покровитељица свих хришћана у Турској, и која је, уједно, у деобним ратовима против Турске, а заједно са Аустријом ишла на то да стигне до Мореуза и Егејског, а тиме и Средоземног мора и тако обезбеди своју превласт на југу. Аустрија као руски партнер, такође, је желела да дође до нових поседа и заокружи своје аспирације на Балкану, водећи политику ''мача и папира'' и асимилујући становништво територије коју би освојила. У тим и таквим приликама војниковање једног Србина било је као кап у мору према свеукупним приликама и догађајима који су се дешавали у то време. Битка (трећа по реду на том месту) је почела у подне, када је престала да пада киша, која је падала претходна два дана и тако натопила војвођанску равницу да је било јако тешко артиљерији да се по таквој подлози креће, док је пешадија, а нарочито коњица, предњачила у кретању напред. Јусуф-паша, румелијски беглербег и други везир на Дивану, који је номинално водио поход, а који је столовао у Видину, иначе по војничкој спреми артиљерац, је чекао да се земља мало просуши, како би његове акинџије, азапи и теопијаде (лака артиљерија) могле да нападну Сланкамен у коме се, у то време, по неким обавештењима турских ухода, налазила централна војна благајна Дунавске Генерал-команде, са седиштем у Вуковару, и дођу до великог плена. Наравно, са данашњег становишта, поход би изгледао као мања објава рата Аустријској империји, мада је имао само пљачкашки карактер, али у то време то је било само једно од многих кршења примирја и упада на туђу територију. Према ратном дневнику Јована Монастерлије ''уз бесно алакање, подврискивање, зурле и добоше, на плато избише видински јаничари и извршише фронтални напад на лажну комору и логор, пуцајући из дугачких шешана, крџалијки и призренки, и бацајући уланска копља на шаторе. Када бесни коњици окружише и освојише отворену тврђу (утврђење на отвореном прим.а.), у трену схватише да су упали у клопку и покушаше да се обрну на узмак, али у тај мах драгони и кавалеристи, уз два плотуна из лумбарди и бомбардијера, извршише силовит јуриш и узгон, и погнаше пљaчкаше, бесно их секући, бодући и обарајући с коња, те хватајући гаротом. Драгони, којих је била сва сила, углавном млађарија, понесени одушевљењем и добрим ставом у заседи, а још више предвођени принцом-фелдмаршалом Еженом од Савоје (који је јако волео и ценио Србе као људе и ратнике, прим.а.), преполовише алакаче и продреше све до чадора турског заповедника, где се битка претвори у беспоштедну кланицу и убијање на мах. Није се хватао роб ни тражио плен ни аман, само се чистило. Крв је текла у потоцима, а Дунаво које се беше замутило од киша поче да мења боју у пурпурну. Истина, од чадора турског паше, драгонска бујица се одби захваљујући пијадама (тешка пешадија прим.а.) који на хиљаде изгинуше али свога господара не дадоше, већ га међу себе метнуше на шајку и побегоше према Биограду.'' Дакле, према дневнику главног заповедника српске коњице овај бој се претворио у катастрофалан пораз Турака и у тријумфујућу победу Аустријанаца и Срба добровољаца у аустријској војсци. Пошто нема историјских ни писаних података како се Михајло држао у бици, тако да не можемо са позданошћу говорити о његовој храбрости или страху.
Приликом јуриша на Београд 1717. године на доњу Стамбол-капију, Михајло се истакао тако што је спасио генералисимуса од Паноније, Еугена Савојског, коме је у јуришу убијен коњ, ставио га на свог коња и помогао му да стигне до главног оперативног стана на калемегданском платоу. Михајло је у то време био поднаредник и четни старешина у коњичком ескадрону, а по освајању београдске тврђаве постављен је за коњичког подзаповедника једне од београдских тврђавских капија и уједно изабран у личну генералисимусову гарду, тзв. '''плаве копоране''. (Још 1714. године према војно-историјским подацима Михајло је био старији каплар прим.а.) Генералисимус, као човек јаке памети и необично виспрене интелигенције, уочивши младог подофицира, као храброг и паметног старешину, одлучио је да га школује и послао га је у војну школу у Грац. У тој новој средини за младог ратника је настао један преокрет, каквих је у животу много, који му је дао подстицаја да се брзо усавршава у војном позиву и постао примарна основа у његовом успињању ка вишим чиновима.
То је време када је Аустрија као млетачки савезник ратовала против Турске, у почетку, са променљивом срећом а потом када је принц Савојски постао врховни војни заповедник и Генералисимус од Паноније, Аустрија је почела да ниже успехе – Петроварадин, Београд, Сарајево, Пожаревац, Баточина, Прахово, Темишвар, Видин, Ниш, Нови Пазар. Рат је завршен миром у Пожаревцу 1718. године, при чему је Аустрија у свој посед добила Малу Влашку, Банат, југоисточни Срем, северну Србију до Западне Мораве и у Босни појас земље јужно од Саве до Уне.
Две године школовања су протекле као трен и сада млађи поручник Михајло Зјалић се поново обрео међу "плавим копоранима", овога пута као лични пратилац и ађутант Еугена Савојског, који га је, чак и усинио и поставио за личног секретара, а захваљујући свом поочиму је стекао доста практичних знања из фортификације, артиљерије, коњице и планерства. Младост и искуство су се непрекидно допуњавали. Михајло је упознао чувеног инжењера генерала Николу Доксата де Мореза, иначе родом Швајцарца, који је градио и поправљао београдску тврђаву, зидао касарне и јавне зграде, цркве, болнице и поставио основе уређење улица и градских састајалишта (тргова), а посебно изградио и опремио двор Еугена Савојског, познатог под називом "Пиринчана"; затим је упознао војног гувернера Србије Александра Виртемберга, генерала Баденског, познатог фортификатора и инжењера Коронара, пореклом Италијана, као и многе друге значајне личности. Међутим, прераном смрћу његовог добротвора и учитеља, принца Савојског, 1736. године, настао је преломни моменат у Михајловом животу. Младић се нашао сам и, готово, незаштићен међу високим војним личностима, од којих су многи били плаћеници у аустријској војсци и са великим презиром се односили према Србима војницима и официрима, сматрајући их као особама ниже врсте и "пожељним топовским месом". Ништа друго му није преостало него да затражи премештај дубље у аустријско царство у неки удаљени гарнизон. У међувремену, Аустрија и Турска су 1736-1739. године водиле нови рат против Турака. Очекивао се коначни обрачун са Османлијама. Аустријанци су 1737. године поново заузели Ниш и Ужице. У Новом Пазару састали су се са српским устаницима и са патријархом Арсенијем IV. Али угрожена Турска се коначно тргла из летаргије. Победила је противника у боју код Бања Луке, провалила у Србију и искористила равнодушност сељака према аустријској власти. Код Гроцке је 1739. године уништена аустријска војска готово до ужасне катастрофе. Михајло и његов драгонски ескадрон, који су, готово, одлазили из Београда, уврштени су у заштитницу и послани на Винчанске висове, не били на било какав начин зауставили турску навалу, која се брзином урагана ваљала према Београду, који у том часу није имао никакву организовану одбрану. Капетан Дибић и мајор Исаковић организовали су кружну уланско-пешадијску одбрану, знајући унапред да је њихов подухват осуђен на неуспех. Међутим, велика срећа за њих је била што је турска лавина успут углавном била окренута пљачки и паљевини а мање неким сусретним бојевима са аустријским заштитиницама. Генерал Кац Симбешен, командант свих аустријских коњичких јединица у северној Србији, долази лично до винчанске "мртве страже" и у великој брзини и савршеном реду преводи је на аустријско тло, у Банат, у Панчево.
Ту почиње ново поглавље Михајловог живота. Банат је припадао, у почетку, Потиско-поморишкој војној граници, а касније Банатском генералату. Живот Срба, војника и официра, на подунавској војној граници протицао је прилично једнолико, у егзерциру, патролирању и смотри војне опреме. Дојучерашњи храбри ратници почели су да тону у досадну свакодневицу, настојећи да се отму од апатичних осећања која следују после бурних догађаја. Ненадно за Михајла, његове старешине и саборце, изгледало је веома чудно што је бечки двор одлучио да 17 година после катастрофе код Гроцке, унапреди браниоце Београда и додели им висока војна одликовања за верну службу. Аустрија је тим чином хтела да ојача своју позицију међу Србима граничарима и да заустави њихову сеобу у Русију.
Руси су по сваку цену желели да развију привреду у јужној Русији, где су имали огромна имања, а која нису могли користити због Татара на Криму и због немогућности да се жито извози преко Црног мора – требало је сузбити Татаре, који су се налазили под султановом влашћу и силом отворити пут кроз мореузе. То се могло постићи само ратом против Турске. У својој експанзији и ратовима Русија је у Турској наишла на поробљене балканске народе, чији су се интереси поклапали са руским у заједничкој борби. Руски цар почео се сматрати заштитником балканских народа против турске тираније. Настојећи да спречи руску експанзионистичку политику, Турска је 1768. године објавила рат Русији. Рат је показао сву слабост Турске, а Русији донео велика територијална проширења и материјалну корист – Руси су избили на Дунав, у Егејском мору уништили турску флоту, а на Криму заузели велики војни арсенал и тиме заокружили почетну фазу избијања на Средоземље.
Као што је речено, Руси су својом акцијом стекли велики углед међу Србима официрима и војницима у Аустријској царевини и они су се масовно почели исељавати у Русију, тим пре што се бечки двор према њима односио са омаловажавањем, презиром, асимиловањем и превођењем у католичку веру. Михајло је након 17 година проведених у чину поручника и стојећи у запећку историјских збивања унапређен у чин капетана и одликован са 5 високих одликовања (поред осталог, орденом Златног руна III степена). За тих 17 година службе Михајло је предано писао молбе за наставак школовања и превођења у генералштабну струку, али је све то остало само мртво слово на папиру. Због тога је он почео размишљати о отпусту из службе и исељењу у Русију. Мајор Павле Исаковић, његов непосредни претпостављени, га је у тој одлуци све више утвђивао и настојао да га што више приближи Србима који су се исељвали. Процес изласка из службе ишао је веома тешко, јер су власти чиниле све да зауставе одлив верних и заслужних официра. Пасоши су се тешко добијали, а уходе су често дојављивале тајној дворској канцеларији да ли неко нагиње Русима и жели одлазак. У тој и таквој ситуацији, 57-годишњи капетан панчевачког уланског дивизиона, Михајло Зјалић одлучио је да заснује породицу. Његова изабраница, четрдесет година млађа, је била Косара Глигорић, кћи панчевачког проте Јосифа. Венчање је обављено у панчевачкој столној цркви на Светог Николу 1756. године. Из тог брака Михајло је има петоро деце – два сина и три кћерке, који су сви доживели дубоку старост, расејани на све стране света. (Породица Зјалић која и данас обитава на просторима јужне Русије радо се подсећа на своје претке из старог краја) Године 1759. Зјалићи су кренули на пут за Русију без потребних папира, јер им генерална команда Баната то није хтела издати, па су они на своју руку и под заштитом својих пријатеља из Русије кренули на тај далек пут. Док су још били на аустријској територији путовали су у приличном страху од потере, а онда је дошло тегобно путовање преко Карпата утонулих у дебео снежни покривач. Сви су били у грозници да што пре стигну до руске границе, до луке спаса. Када су после 8-месечног путовања стигли на руску границу, промрзли и исцрпљени, готово личећи на авети, прихватили су их руски граничари и скоро полумртве унели у топлу караулу, где су месец дана провели у карантину.
Овде се прекидају подаци који су аутору били познати захваљујући старим књигама, писмима, ратним дневницима и записима, архивској грађи Конгресне библиотеке у Вашингтону, Ватиканској библиотеци, Венецијанском архиву, архиву царице Катарине Велике у Санкт Петербургу, војном архиву Аустроугарске монархије у Грацу и Бечу, Каптолском архиву из Загреба, Словенској библиотеци из Братиславе, архивској грађи Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" из Београда, Свеучилишној библиотеци из Љубљане и библиотеци музеја Лувр у Паризу.
Мр СЛОБОДАНА СТЕФАНОВИЋА
Михајло Ципријан Василијевич Зјалич (8.5.1699. Осек – 7.2.1801. Новоросијск), аустријски царски пуковник, дунавско–славонски квартир–мајстер и ађутант принца Еугена Савојског, руски генералпуковник, дворски саветник, царски ађутант, гувернер Крима и Нове Сербије, командант корпуса у армији Суворова и Кутузова, њихов ађутант и главни оперативни официр алпијске и дунавске армије, писац, преводилац и мецена многих Срба књижевних стваралаца, међу којима и Симе Милутиновића Сарајлије, Доситеја Обрадовића, Саве Текелије и Павла Соларића, био је најзнаменитија фигура међу Србима у XVIII веку, која је пуно научила, пуно стекла и пуно дала свом роду и породу, а о којој се тако мало зна, иако постоји мноштво докумената, писама, портрета, оперативних војних дневника, мемоара, цртица, новинских извода, био–библиографских података, али наша историја није нашла за сходно да о овој личности остави неко веће сведочанство које би било достојно његовог дела и лика.
Рођен је у официрској граничарској породици од оца Василија, оберштера у Славонско–подунавском пуку, и мајке Анке, свештеничке кћерке из Моноштора, готово, на крају XVII века, у бурно ратно време, као најмлађе дете од петоро браће и две сестре, од колевке опредељен за војнички позив. Основну и грађанску немачку школу је похађао у месту рођења, а подофицирску и нижу војну академију у Грацу и Линцу, мада је пре војних школа као тзв. прост војник ступио у корпус принца Александра Виртембершког, са непуних 15 година, "бежећи од неправде у немецкој гражданској школи", доказујући своју смионост, пожртвованост и луду храброст у рату против Турака и гушењу мађарских Ракоцијевих устанака, освајању Београда, Пожаревца, Ниша, Приштине, Сарајева, Тузле и Шапца.
Према документима и путничким писмима оног времена, Михајло је у војску ступио не по "редовном" или "врбујућем позиву", него као "драговољац" (добровољац) у "новом чакову и драгонским чакширама шепурећи се пред женскињем". Међутим, дечје парадирање у новој униформи и с оружјем брзо га је прошло кад је први пут омирисао барут у бици код Сланкамена 1713. године, у само врело лето, "кад је време жетве, откоса отаве и првог овогодишњег бостана". Далеко од тога да је побегао на први пушчани плотун и прву артиљеријску салву. Судар две, по бројности и ратничкој спреми, различите војске био је за малог Михајла грандиозан доживљај, мада се са историјске тачке гледишта може слободно рећи, да је то била једна у низу битака против Турака које су се одиграле код тог места а познато је да их је било укупно седам. У прилог томе, говори и чињеница да су све битке код Сланкамена биле сусретног карактера и, готово увек, пука случајност. Треба истаћи и то да је и 1716. године вођена битка код истог места и скоро у идентично годишње доба, а која је била увод у аустријско–турски рат 1716–18. године и у којој је такође учествовао Михајло Зјалич, овог пута као најмлађи поднаредник у аустријској војсци. Но, да се вратимо његовом првом челичењу у рату и ватреном крштењу, Прва битка није била ни рат нити увод у војни поход, нити диверзија пред значајну опсаду неког места, већ одбијање класичне башибозучке пљачке нередовних турских трупа, каквих је било у време пре и после Првог, Другог и Трећег бечког рата, као и у време Дунавског рата 1789/91. године, и каквих је било све док се на Дунаву није формирала утврђена граница између Аустријског и Отоманског царства и док није дошло до опадања турске империје – "болесника на Босфору". На основу бележака, дневника и писама може се пратити почетак, ток и трагичан крај те битке, на основу које се може закључити како је почело Михајлово војниковање. "После Трећег Бечког рата, стање на граници између Империја и Турака било је хаотично. Није тачно било одређене линије тзв. лимеса, нити су постојала линијска утврђења, сем речних тврђава, какав је био Турн Северин, Ковин, Земун, Петроварадин, Хашенвар (Апатин – прим.а.), " Богојево – Хаднађфехер и слично. Војни походи су ишли уз воду – Дунав – и даље према Мађарској и ''царствујушчој Виени'', као некадашњи војни пут број 4, из времена Диоклецијана, који је водио према средњој и северној Европи и даље према британским острвима. Гомиле, често неуређене, ишле су у пљачку и насиље, јер се тако Отоманска империја богатила, пред велику кризу и Источно питање, јер да су биле и мало уређене, то би био рат са несагледивим последицама у коме би учествовале велике европске силе Аустрија, Пруска и Русија, као покровитељица свих хришћана у Турској, и која је, уједно, у деобним ратовима против Турске, а заједно са Аустријом ишла на то да стигне до Мореуза и Егејског, а тиме и Средоземног мора и тако обезбеди своју превласт на југу. Аустрија као руски партнер, такође, је желела да дође до нових поседа и заокружи своје аспирације на Балкану, водећи политику ''мача и папира'' и асимилујући становништво територије коју би освојила. У тим и таквим приликама војниковање једног Србина било је као кап у мору према свеукупним приликама и догађајима који су се дешавали у то време. Битка (трећа по реду на том месту) је почела у подне, када је престала да пада киша, која је падала претходна два дана и тако натопила војвођанску равницу да је било јако тешко артиљерији да се по таквој подлози креће, док је пешадија, а нарочито коњица, предњачила у кретању напред. Јусуф-паша, румелијски беглербег и други везир на Дивану, који је номинално водио поход, а који је столовао у Видину, иначе по војничкој спреми артиљерац, је чекао да се земља мало просуши, како би његове акинџије, азапи и теопијаде (лака артиљерија) могле да нападну Сланкамен у коме се, у то време, по неким обавештењима турских ухода, налазила централна војна благајна Дунавске Генерал-команде, са седиштем у Вуковару, и дођу до великог плена. Наравно, са данашњег становишта, поход би изгледао као мања објава рата Аустријској империји, мада је имао само пљачкашки карактер, али у то време то је било само једно од многих кршења примирја и упада на туђу територију. Према ратном дневнику Јована Монастерлије ''уз бесно алакање, подврискивање, зурле и добоше, на плато избише видински јаничари и извршише фронтални напад на лажну комору и логор, пуцајући из дугачких шешана, крџалијки и призренки, и бацајући уланска копља на шаторе. Када бесни коњици окружише и освојише отворену тврђу (утврђење на отвореном прим.а.), у трену схватише да су упали у клопку и покушаше да се обрну на узмак, али у тај мах драгони и кавалеристи, уз два плотуна из лумбарди и бомбардијера, извршише силовит јуриш и узгон, и погнаше пљaчкаше, бесно их секући, бодући и обарајући с коња, те хватајући гаротом. Драгони, којих је била сва сила, углавном млађарија, понесени одушевљењем и добрим ставом у заседи, а још више предвођени принцом-фелдмаршалом Еженом од Савоје (који је јако волео и ценио Србе као људе и ратнике, прим.а.), преполовише алакаче и продреше све до чадора турског заповедника, где се битка претвори у беспоштедну кланицу и убијање на мах. Није се хватао роб ни тражио плен ни аман, само се чистило. Крв је текла у потоцима, а Дунаво које се беше замутило од киша поче да мења боју у пурпурну. Истина, од чадора турског паше, драгонска бујица се одби захваљујући пијадама (тешка пешадија прим.а.) који на хиљаде изгинуше али свога господара не дадоше, већ га међу себе метнуше на шајку и побегоше према Биограду.'' Дакле, према дневнику главног заповедника српске коњице овај бој се претворио у катастрофалан пораз Турака и у тријумфујућу победу Аустријанаца и Срба добровољаца у аустријској војсци. Пошто нема историјских ни писаних података како се Михајло држао у бици, тако да не можемо са позданошћу говорити о његовој храбрости или страху.
Приликом јуриша на Београд 1717. године на доњу Стамбол-капију, Михајло се истакао тако што је спасио генералисимуса од Паноније, Еугена Савојског, коме је у јуришу убијен коњ, ставио га на свог коња и помогао му да стигне до главног оперативног стана на калемегданском платоу. Михајло је у то време био поднаредник и четни старешина у коњичком ескадрону, а по освајању београдске тврђаве постављен је за коњичког подзаповедника једне од београдских тврђавских капија и уједно изабран у личну генералисимусову гарду, тзв. '''плаве копоране''. (Још 1714. године према војно-историјским подацима Михајло је био старији каплар прим.а.) Генералисимус, као човек јаке памети и необично виспрене интелигенције, уочивши младог подофицира, као храброг и паметног старешину, одлучио је да га школује и послао га је у војну школу у Грац. У тој новој средини за младог ратника је настао један преокрет, каквих је у животу много, који му је дао подстицаја да се брзо усавршава у војном позиву и постао примарна основа у његовом успињању ка вишим чиновима.
То је време када је Аустрија као млетачки савезник ратовала против Турске, у почетку, са променљивом срећом а потом када је принц Савојски постао врховни војни заповедник и Генералисимус од Паноније, Аустрија је почела да ниже успехе – Петроварадин, Београд, Сарајево, Пожаревац, Баточина, Прахово, Темишвар, Видин, Ниш, Нови Пазар. Рат је завршен миром у Пожаревцу 1718. године, при чему је Аустрија у свој посед добила Малу Влашку, Банат, југоисточни Срем, северну Србију до Западне Мораве и у Босни појас земље јужно од Саве до Уне.
Две године школовања су протекле као трен и сада млађи поручник Михајло Зјалић се поново обрео међу "плавим копоранима", овога пута као лични пратилац и ађутант Еугена Савојског, који га је, чак и усинио и поставио за личног секретара, а захваљујући свом поочиму је стекао доста практичних знања из фортификације, артиљерије, коњице и планерства. Младост и искуство су се непрекидно допуњавали. Михајло је упознао чувеног инжењера генерала Николу Доксата де Мореза, иначе родом Швајцарца, који је градио и поправљао београдску тврђаву, зидао касарне и јавне зграде, цркве, болнице и поставио основе уређење улица и градских састајалишта (тргова), а посебно изградио и опремио двор Еугена Савојског, познатог под називом "Пиринчана"; затим је упознао војног гувернера Србије Александра Виртемберга, генерала Баденског, познатог фортификатора и инжењера Коронара, пореклом Италијана, као и многе друге значајне личности. Међутим, прераном смрћу његовог добротвора и учитеља, принца Савојског, 1736. године, настао је преломни моменат у Михајловом животу. Младић се нашао сам и, готово, незаштићен међу високим војним личностима, од којих су многи били плаћеници у аустријској војсци и са великим презиром се односили према Србима војницима и официрима, сматрајући их као особама ниже врсте и "пожељним топовским месом". Ништа друго му није преостало него да затражи премештај дубље у аустријско царство у неки удаљени гарнизон. У међувремену, Аустрија и Турска су 1736-1739. године водиле нови рат против Турака. Очекивао се коначни обрачун са Османлијама. Аустријанци су 1737. године поново заузели Ниш и Ужице. У Новом Пазару састали су се са српским устаницима и са патријархом Арсенијем IV. Али угрожена Турска се коначно тргла из летаргије. Победила је противника у боју код Бања Луке, провалила у Србију и искористила равнодушност сељака према аустријској власти. Код Гроцке је 1739. године уништена аустријска војска готово до ужасне катастрофе. Михајло и његов драгонски ескадрон, који су, готово, одлазили из Београда, уврштени су у заштитницу и послани на Винчанске висове, не били на било какав начин зауставили турску навалу, која се брзином урагана ваљала према Београду, који у том часу није имао никакву организовану одбрану. Капетан Дибић и мајор Исаковић организовали су кружну уланско-пешадијску одбрану, знајући унапред да је њихов подухват осуђен на неуспех. Међутим, велика срећа за њих је била што је турска лавина успут углавном била окренута пљачки и паљевини а мање неким сусретним бојевима са аустријским заштитиницама. Генерал Кац Симбешен, командант свих аустријских коњичких јединица у северној Србији, долази лично до винчанске "мртве страже" и у великој брзини и савршеном реду преводи је на аустријско тло, у Банат, у Панчево.
Ту почиње ново поглавље Михајловог живота. Банат је припадао, у почетку, Потиско-поморишкој војној граници, а касније Банатском генералату. Живот Срба, војника и официра, на подунавској војној граници протицао је прилично једнолико, у егзерциру, патролирању и смотри војне опреме. Дојучерашњи храбри ратници почели су да тону у досадну свакодневицу, настојећи да се отму од апатичних осећања која следују после бурних догађаја. Ненадно за Михајла, његове старешине и саборце, изгледало је веома чудно што је бечки двор одлучио да 17 година после катастрофе код Гроцке, унапреди браниоце Београда и додели им висока војна одликовања за верну службу. Аустрија је тим чином хтела да ојача своју позицију међу Србима граничарима и да заустави њихову сеобу у Русију.
Руси су по сваку цену желели да развију привреду у јужној Русији, где су имали огромна имања, а која нису могли користити због Татара на Криму и због немогућности да се жито извози преко Црног мора – требало је сузбити Татаре, који су се налазили под султановом влашћу и силом отворити пут кроз мореузе. То се могло постићи само ратом против Турске. У својој експанзији и ратовима Русија је у Турској наишла на поробљене балканске народе, чији су се интереси поклапали са руским у заједничкој борби. Руски цар почео се сматрати заштитником балканских народа против турске тираније. Настојећи да спречи руску експанзионистичку политику, Турска је 1768. године објавила рат Русији. Рат је показао сву слабост Турске, а Русији донео велика територијална проширења и материјалну корист – Руси су избили на Дунав, у Егејском мору уништили турску флоту, а на Криму заузели велики војни арсенал и тиме заокружили почетну фазу избијања на Средоземље.
Као што је речено, Руси су својом акцијом стекли велики углед међу Србима официрима и војницима у Аустријској царевини и они су се масовно почели исељавати у Русију, тим пре што се бечки двор према њима односио са омаловажавањем, презиром, асимиловањем и превођењем у католичку веру. Михајло је након 17 година проведених у чину поручника и стојећи у запећку историјских збивања унапређен у чин капетана и одликован са 5 високих одликовања (поред осталог, орденом Златног руна III степена). За тих 17 година службе Михајло је предано писао молбе за наставак школовања и превођења у генералштабну струку, али је све то остало само мртво слово на папиру. Због тога је он почео размишљати о отпусту из службе и исељењу у Русију. Мајор Павле Исаковић, његов непосредни претпостављени, га је у тој одлуци све више утвђивао и настојао да га што више приближи Србима који су се исељвали. Процес изласка из службе ишао је веома тешко, јер су власти чиниле све да зауставе одлив верних и заслужних официра. Пасоши су се тешко добијали, а уходе су често дојављивале тајној дворској канцеларији да ли неко нагиње Русима и жели одлазак. У тој и таквој ситуацији, 57-годишњи капетан панчевачког уланског дивизиона, Михајло Зјалић одлучио је да заснује породицу. Његова изабраница, четрдесет година млађа, је била Косара Глигорић, кћи панчевачког проте Јосифа. Венчање је обављено у панчевачкој столној цркви на Светог Николу 1756. године. Из тог брака Михајло је има петоро деце – два сина и три кћерке, који су сви доживели дубоку старост, расејани на све стране света. (Породица Зјалић која и данас обитава на просторима јужне Русије радо се подсећа на своје претке из старог краја) Године 1759. Зјалићи су кренули на пут за Русију без потребних папира, јер им генерална команда Баната то није хтела издати, па су они на своју руку и под заштитом својих пријатеља из Русије кренули на тај далек пут. Док су још били на аустријској територији путовали су у приличном страху од потере, а онда је дошло тегобно путовање преко Карпата утонулих у дебео снежни покривач. Сви су били у грозници да што пре стигну до руске границе, до луке спаса. Када су после 8-месечног путовања стигли на руску границу, промрзли и исцрпљени, готово личећи на авети, прихватили су их руски граничари и скоро полумртве унели у топлу караулу, где су месец дана провели у карантину.
Овде се прекидају подаци који су аутору били познати захваљујући старим књигама, писмима, ратним дневницима и записима, архивској грађи Конгресне библиотеке у Вашингтону, Ватиканској библиотеци, Венецијанском архиву, архиву царице Катарине Велике у Санкт Петербургу, војном архиву Аустроугарске монархије у Грацу и Бечу, Каптолском архиву из Загреба, Словенској библиотеци из Братиславе, архивској грађи Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" из Београда, Свеучилишној библиотеци из Љубљане и библиотеци музеја Лувр у Паризу.
МИСАО
ЉУДСКО ДОСТОЈАНСТВО
Приказ текста Френсиса Фукојаме „Људско достојанство“ и размишљање на исту тему
пише Маријана Ајзенкол
Људско достојанство је један од оних појмова које политичари и други учесници у политичком животу воле да разбацују око себе али који скоро нико није у стању да дефинише или објасни.
Људска бића непрестано траже да други признају њихово достојанство (појединци или припадници разних верских, етничких... група). Борба за признање није економске природе: оно што желимо није новац већ чин којим нам друга бића исказују поштовање на начин за који ми мислимо да смо заслужили.
Захтев за равноправним признањем или поштовањем је доминантна страст модерног доба. То не значи да смо у свим важним аспектима једнаки другима, нити да тражимо да нам живот буде једнак са животима других. Ми прихватамо чињеницу да постоје различите и неједнаке способности, да изгледамо различито, да потичемо из разних раса и етничког порекла, разликујемо се по полу и култури...
Суштина захтева за једнакошћу, када се уклоне све посебне и случајне карактеристике личности, подразумева да испод свега остане нешто што представља суштински људски квалитет који је вредан минималног нивоа поштовања. Назовимо га фактор X. На основу секундарних карактеристика (боја коже, спољни изглед, класа, порекло, богатство...таленти...) ми одлучујемо кога ћемо узети за пријатеља или брачног друга а кога ћемо се клонити. Али у царству политике од нас се захтева да људе поштујемо на једнак начин зато што поседују фактор X. Ако се занемари поштовање тог фактора појављује се кривица против човечности.
Бићима која имају фактор X признајемо не само људска права већ и политичка, тј. право да живе у демократским политичким заједницама у којима се поштују њихова права слободе говора, вероисповести и учествовања у политичком животу.
Фактор X је људска суштина и најосновнији елеменат садржине онога што значи бити човек.
Поседују је сви- универзална карактеристика.
Шта је то уствари и одакле потиче? За хришћане-од бога-Ј.П.ИИ „ појединац не може бити потчињен као средство или инструмент било било врсти или друштву. Он има вредност сам по себи. По својству свога духа, своје душе комплетна лишност поседује такво достојанство шак и у свом телу.“
Шта ако неко није хришћанин или верник уопште? Постоји ли световни однос према достојанству тј. основ за уверење да људска бића имају право на специјални морални статус или достојанство?
Кант: фактор X је утемељен на људској способности моралног избора.
Без обзира на разлике у полу, боји, интелигенцији богатству, људска бића су једнако способна да делују по моралном закону (или не делују). Људска бића су имала достојанство јер су само она имала слободну вољу (и то не само као илузију!) што је и навели Канта да људска бића морају увек бити третирана као циљеви а никако као средства.
За следбенике материјалистичког тумачења универзума тешко је прихватити ову Кантову концепцију јер би тада морали да прихвате постојање царства људске слободе које је паралелно царству природе и није њиме одређено. Они верују да је слободна воља илузија и да се целокупно одлучивање уствари своди на материјалне узроке.(једна скупина неурона је релативно активнија од друге и то доводи до одлуке). Процес одлучивања код људи је сложенији него код животиња, али не постоји оштра линија између људских моралних избора и оних које чине животиње.(!) Кант не нуди доказ о постојању слободне воље, већ кађе да је то нужан постулат чистог практичног ума о природи моралности, што је емпиријским научницима неприхватљиво.
Концепција да постоји нешто што је бит и суштина хуманог била је стално нападана. Једна од најфундаменталнијих поставки дарвинизма је да врсте немају неке своје суштине. Аристотел је веровао у „вечност врста“- „понашање типично за врсту је непроменљиво“. Према Дарвину понашање се мења у зависности од средине у којој се налази.оно што изгледа као суштина врсте само је случајни производ једног насумичног еволуционог процеса. Оно што верујемо да је људска природа само су људске карактеристике и понашање настали током еволуционог прилагођавања.то указује да људска природа нема неки нарочити статус као водич који указује на морал или навредности, јер је она историјски условљена.
Исто заступа и Дејвид Хал :“не видим због чега је постојање људских универзалних особина баш толико важно. Можда једино људи имају посебно положене палчеве, користе алатке, живе у правим друштвима, и шта још све не. Мислим да су сва та својства или лажна или без значаја, али чак и да су тачна и значајна, расподела тих посебних карактеристика великим делом је ствар чистог еволуционогслучаја.“
Генетичар Ли Силвер негира идеју о постојању природног поретка:
„Неспутана еволуција никад није унапред усмерена према неком посебном циљу, нити је нужно да буде повезана са прогресом; она је, једноставно, реакција на непредвидљиве промене средине. Да је астероид који је пре шездесет милиона година ударио у нашу планету, пролетео уместо тога поред ње, можда никад не би ни било ниједног људског бића. И какав год то био природни поредак, он није нужно и добар. Вирус великих богиња био је део природе док није био истребљен човековом интервенцијом.“
Неспособност дефинисања природне суштине ове двојице аутора доводи до:
1) Хал: не успевам да видим због чега сви треба да будемо у суштини једнаки када је реч о правима
2) 2) Силвер (исмева страх због генетског инжењеринга) „ у будућности човек неће бити роб својих гена већ њихов господар“
Зашто се не дочепати те моћи?
1)Хал је у праву кад каже да није потребно да сви будемо исти да бисмо имали индивидуална права- али је потребно да будемо исти у једном битном аспекту како бисмо имали једнака права. (он је забринут да би се заснивањем права на људској природи жигосали хомосексуалци...то што су људи је битније од њихове сексуалне оријентације).
2)Силвер који се труди да „побољша“ људе и само је забринут због могућности да се створи класа генетски супериорних људи. (пр. „генетски моћни“ побољшавју своју децу све док се не одвоје и формирају посебну врсту). Силвера не забрињава то што ће две лезбејке усвојити дете, тј. имати генетске потомке, или рађање детета чија мајка још није рођена... Он игнорише моралну забринутост религија или традиционалног моралног система због генетског инжењеринга, али наглашава граничну линију онога што сматра претњама једнакости људи.Пошто нема чврсте суштине која би била заједничка свим људским бићима или, боље, пошто је та суштина променљива и подложна човековој манипулацији, зажто не створити расу рођених са метафоричним седлима на леђима, и другу са чизмама и мамузама који ће их јахати.
Биоетичар Питер Синџер залагао се за детеубиство и еутаназију у посебним околностима. Он је уверен да је једини релевантан етички стандард свођење патње на најмању могућу меру. Он има два логична закључка:
1) потреба за успостављањем права животиња (и животиње осећају бол...)
2) омаловажавање права сасвим мале деце и старих људи пошто те категорије особа немају неке кључне особине као самосвест што би им омогућило да антиципирају бол.
Он остаје заступник идеје једнакости. Он не објашњава због чега отклањање бола треба да остане једино морално добро.
Ниче је оштар критичар напуштања појма људског достојанства- јер ако постоји континуум у степеновањима између људског и нељудског постоји континууму оквиру самог људског типа. То би значило ослобађање јакох од ограничења и стега које им је наметнуло веровање у Бога или Природу. То би остатак човечанства нагнало да захтева здравље и сигурност као једина могућа добра, јер ће све друго бити обезвређено.( Заратустра: „човек има своја мала дневна и мала ноћна задовољства, али о свом здрављу брине. ’Измислили смо срећу’-рече посладњи човек, и они затрепташе“.)
По речима филозофа Чарлса Тејлора, „верујемо да је крајње погрешно и неосновано повући границе које би на било који начин биле уже него оне које обухватају целокупну људску расу“, а ако би неко икад тако нешто и покушао „требало би одмах упитати- шта је то што разликује оне који су ушли у обзир од оних који су изостављени“. Последњи значајни политички покрет који је негирао поставку о универзалном људском достојанству био је нацизам.
Важан разлог за опстајање идејео универзалном карактеру људског достојанства односи се на оно што бисмо назвали природом саме природе.(често су предрасуде лишиле неке групе свог удела у људском достојанству- жене , хомосексуалци...)
Фукујама: Морални поредак потиче из дубина саме људске природе, као нешто што не сме да се намеће људској природи путем културе.
Све се ово може променити под утицајем биотехнологије будућности.
У будућности ће бити могиће да целокупни капацитети модерне технологије буду стављени у службу оптимизације оне врсте гена које прелазе на потомство. Моћи ће генетски да се усади не само интелигенција и лепота, већ и особине понашања као што су такмичарски дух, вредноћа...
За „генетску лутрију“ многи мисле да је неправедна, јер су тако неки људи осуђени (!) на мању интелигенцију, лепоту, недостатке...И најбогатији човек може добити сасвим безвредно „дете“. Шта се добија када се лутрија замени слободним избором? Отвара се пут који прети да повећа разлику између врха и дна друштвене хијерархије.
Питање: Шта ће појава једне генетске наткласе учинити идеји универзалног људског достојанства?
-„деца избора“- „генетски одабири“ својих родитеља могу почети да верују да је њиховуспех нешто што су заслужили добрим планом и избором родитеља. Временом ће почети да мисле о себи као о различитој врсти створења.(захтев да имају такво право темељиће се у природи а не на конвенцији као код племства ...)
Аристотелова расправа о ропству (у првој књизи Политике) разликује конвенционално и природно ропство( које оправдава ако постоје људи са природно ропским менталитетом. Из формулације није јасно да ли он верује у постојање таквих људи.)
Настанак нових генетских класа често је предмет интересовања и осуде оних који размишљају о будућности. Ако се људи буду довољно узнемирили око генетске неједнакости могућности за акцију су :
1) забранити примену биотехнологије у побољшању човекових карактеристика и одустати од такмичења људи у тој димензији
2) применити исту ту технологију у циљу подизања навише „оних са дна“.
То је једина будућност у којој се види либерална демократија инспирисана бригом о подизању здравих нараштаја под контролом државе. Технологија генетског побољшања ће по свој прилици бити скуп процес који подразумева известан ризик. Чак и да је релативно јевтин и сигуран људи без довољно образовања и новца свакако неће имати користи од тога. Зато јасна црвена линија универзалног људског достојанства мора бити појачана, како би држави било омогућено да се побрине да нико не остане изван ње.
Политика размножавања и одгајања људских бића биће веома сложена.
Непријатељство левице према биотехнологији било је добрим делом подстакнуто покретима за заштиту животне средине (кампања против генетски модификоване хране..). неки активисти себе виде као борце који бране природу од људских бића.
1999.Петер Слотердијк изазива бурне реакције казавши да ће ускоро људима бити немогуће да одбију моћ селекције коју им нуди биотехнологија, као и да се питања одгајања онога што би било „изван“ човека (која су постављали Ниче и Платон) не могу више игнорисати.
С друге стране, постоје и они левичари који подржавају идеју и праксу генетског инжењеринга. Џон Ролс (у књизи Теорија правде) сматра да је неједнака расподела природних талената суштински неправедна. Његови следбеници би се дакле залагали за то да биотехнологија помогне изједначавању животних шанси путем одгајања „одоздо на горе“ уз рационални поглед на ризик, трошкове...Роналд Дворкин се залаже за право родитеља да користе генетски инжењеринг када су у питању њихова деца. Лоренс Трајб мисли да би забрана клонирања довела до дискриминације деце која су већ клонирана (упркос забрани).
Тешко је проценити да ли ћемо ићи у правцу ширења генетске неједнакости или пораста генетске једнакости, али ће остваривање технолошких могућности биомедицинског усавршавања људи постати једна од главних контроверзи у политици двадест првог века.
Приказ текста Френсиса Фукојаме „Људско достојанство“ и размишљање на исту тему
пише Маријана Ајзенкол
Људско достојанство је један од оних појмова које политичари и други учесници у политичком животу воле да разбацују око себе али који скоро нико није у стању да дефинише или објасни.
Људска бића непрестано траже да други признају њихово достојанство (појединци или припадници разних верских, етничких... група). Борба за признање није економске природе: оно што желимо није новац већ чин којим нам друга бића исказују поштовање на начин за који ми мислимо да смо заслужили.
Захтев за равноправним признањем или поштовањем је доминантна страст модерног доба. То не значи да смо у свим важним аспектима једнаки другима, нити да тражимо да нам живот буде једнак са животима других. Ми прихватамо чињеницу да постоје различите и неједнаке способности, да изгледамо различито, да потичемо из разних раса и етничког порекла, разликујемо се по полу и култури...
Суштина захтева за једнакошћу, када се уклоне све посебне и случајне карактеристике личности, подразумева да испод свега остане нешто што представља суштински људски квалитет који је вредан минималног нивоа поштовања. Назовимо га фактор X. На основу секундарних карактеристика (боја коже, спољни изглед, класа, порекло, богатство...таленти...) ми одлучујемо кога ћемо узети за пријатеља или брачног друга а кога ћемо се клонити. Али у царству политике од нас се захтева да људе поштујемо на једнак начин зато што поседују фактор X. Ако се занемари поштовање тог фактора појављује се кривица против човечности.
Бићима која имају фактор X признајемо не само људска права већ и политичка, тј. право да живе у демократским политичким заједницама у којима се поштују њихова права слободе говора, вероисповести и учествовања у политичком животу.
Фактор X је људска суштина и најосновнији елеменат садржине онога што значи бити човек.
Поседују је сви- универзална карактеристика.
Шта је то уствари и одакле потиче? За хришћане-од бога-Ј.П.ИИ „ појединац не може бити потчињен као средство или инструмент било било врсти или друштву. Он има вредност сам по себи. По својству свога духа, своје душе комплетна лишност поседује такво достојанство шак и у свом телу.“
Шта ако неко није хришћанин или верник уопште? Постоји ли световни однос према достојанству тј. основ за уверење да људска бића имају право на специјални морални статус или достојанство?
Кант: фактор X је утемељен на људској способности моралног избора.
Без обзира на разлике у полу, боји, интелигенцији богатству, људска бића су једнако способна да делују по моралном закону (или не делују). Људска бића су имала достојанство јер су само она имала слободну вољу (и то не само као илузију!) што је и навели Канта да људска бића морају увек бити третирана као циљеви а никако као средства.
За следбенике материјалистичког тумачења универзума тешко је прихватити ову Кантову концепцију јер би тада морали да прихвате постојање царства људске слободе које је паралелно царству природе и није њиме одређено. Они верују да је слободна воља илузија и да се целокупно одлучивање уствари своди на материјалне узроке.(једна скупина неурона је релативно активнија од друге и то доводи до одлуке). Процес одлучивања код људи је сложенији него код животиња, али не постоји оштра линија између људских моралних избора и оних које чине животиње.(!) Кант не нуди доказ о постојању слободне воље, већ кађе да је то нужан постулат чистог практичног ума о природи моралности, што је емпиријским научницима неприхватљиво.
Концепција да постоји нешто што је бит и суштина хуманог била је стално нападана. Једна од најфундаменталнијих поставки дарвинизма је да врсте немају неке своје суштине. Аристотел је веровао у „вечност врста“- „понашање типично за врсту је непроменљиво“. Према Дарвину понашање се мења у зависности од средине у којој се налази.оно што изгледа као суштина врсте само је случајни производ једног насумичног еволуционог процеса. Оно што верујемо да је људска природа само су људске карактеристике и понашање настали током еволуционог прилагођавања.то указује да људска природа нема неки нарочити статус као водич који указује на морал или навредности, јер је она историјски условљена.
Исто заступа и Дејвид Хал :“не видим због чега је постојање људских универзалних особина баш толико важно. Можда једино људи имају посебно положене палчеве, користе алатке, живе у правим друштвима, и шта још све не. Мислим да су сва та својства или лажна или без значаја, али чак и да су тачна и значајна, расподела тих посебних карактеристика великим делом је ствар чистог еволуционогслучаја.“
Генетичар Ли Силвер негира идеју о постојању природног поретка:
„Неспутана еволуција никад није унапред усмерена према неком посебном циљу, нити је нужно да буде повезана са прогресом; она је, једноставно, реакција на непредвидљиве промене средине. Да је астероид који је пре шездесет милиона година ударио у нашу планету, пролетео уместо тога поред ње, можда никад не би ни било ниједног људског бића. И какав год то био природни поредак, он није нужно и добар. Вирус великих богиња био је део природе док није био истребљен човековом интервенцијом.“
Неспособност дефинисања природне суштине ове двојице аутора доводи до:
1) Хал: не успевам да видим због чега сви треба да будемо у суштини једнаки када је реч о правима
2) 2) Силвер (исмева страх због генетског инжењеринга) „ у будућности човек неће бити роб својих гена већ њихов господар“
Зашто се не дочепати те моћи?
1)Хал је у праву кад каже да није потребно да сви будемо исти да бисмо имали индивидуална права- али је потребно да будемо исти у једном битном аспекту како бисмо имали једнака права. (он је забринут да би се заснивањем права на људској природи жигосали хомосексуалци...то што су људи је битније од њихове сексуалне оријентације).
2)Силвер који се труди да „побољша“ људе и само је забринут због могућности да се створи класа генетски супериорних људи. (пр. „генетски моћни“ побољшавју своју децу све док се не одвоје и формирају посебну врсту). Силвера не забрињава то што ће две лезбејке усвојити дете, тј. имати генетске потомке, или рађање детета чија мајка још није рођена... Он игнорише моралну забринутост религија или традиционалног моралног система због генетског инжењеринга, али наглашава граничну линију онога што сматра претњама једнакости људи.Пошто нема чврсте суштине која би била заједничка свим људским бићима или, боље, пошто је та суштина променљива и подложна човековој манипулацији, зажто не створити расу рођених са метафоричним седлима на леђима, и другу са чизмама и мамузама који ће их јахати.
Биоетичар Питер Синџер залагао се за детеубиство и еутаназију у посебним околностима. Он је уверен да је једини релевантан етички стандард свођење патње на најмању могућу меру. Он има два логична закључка:
1) потреба за успостављањем права животиња (и животиње осећају бол...)
2) омаловажавање права сасвим мале деце и старих људи пошто те категорије особа немају неке кључне особине као самосвест што би им омогућило да антиципирају бол.
Он остаје заступник идеје једнакости. Он не објашњава због чега отклањање бола треба да остане једино морално добро.
Ниче је оштар критичар напуштања појма људског достојанства- јер ако постоји континуум у степеновањима између људског и нељудског постоји континууму оквиру самог људског типа. То би значило ослобађање јакох од ограничења и стега које им је наметнуло веровање у Бога или Природу. То би остатак човечанства нагнало да захтева здравље и сигурност као једина могућа добра, јер ће све друго бити обезвређено.( Заратустра: „човек има своја мала дневна и мала ноћна задовољства, али о свом здрављу брине. ’Измислили смо срећу’-рече посладњи човек, и они затрепташе“.)
По речима филозофа Чарлса Тејлора, „верујемо да је крајње погрешно и неосновано повући границе које би на било који начин биле уже него оне које обухватају целокупну људску расу“, а ако би неко икад тако нешто и покушао „требало би одмах упитати- шта је то што разликује оне који су ушли у обзир од оних који су изостављени“. Последњи значајни политички покрет који је негирао поставку о универзалном људском достојанству био је нацизам.
Важан разлог за опстајање идејео универзалном карактеру људског достојанства односи се на оно што бисмо назвали природом саме природе.(често су предрасуде лишиле неке групе свог удела у људском достојанству- жене , хомосексуалци...)
Фукујама: Морални поредак потиче из дубина саме људске природе, као нешто што не сме да се намеће људској природи путем културе.
Све се ово може променити под утицајем биотехнологије будућности.
У будућности ће бити могиће да целокупни капацитети модерне технологије буду стављени у службу оптимизације оне врсте гена које прелазе на потомство. Моћи ће генетски да се усади не само интелигенција и лепота, већ и особине понашања као што су такмичарски дух, вредноћа...
За „генетску лутрију“ многи мисле да је неправедна, јер су тако неки људи осуђени (!) на мању интелигенцију, лепоту, недостатке...И најбогатији човек може добити сасвим безвредно „дете“. Шта се добија када се лутрија замени слободним избором? Отвара се пут који прети да повећа разлику између врха и дна друштвене хијерархије.
Питање: Шта ће појава једне генетске наткласе учинити идеји универзалног људског достојанства?
-„деца избора“- „генетски одабири“ својих родитеља могу почети да верују да је њиховуспех нешто што су заслужили добрим планом и избором родитеља. Временом ће почети да мисле о себи као о различитој врсти створења.(захтев да имају такво право темељиће се у природи а не на конвенцији као код племства ...)
Аристотелова расправа о ропству (у првој књизи Политике) разликује конвенционално и природно ропство( које оправдава ако постоје људи са природно ропским менталитетом. Из формулације није јасно да ли он верује у постојање таквих људи.)
Настанак нових генетских класа често је предмет интересовања и осуде оних који размишљају о будућности. Ако се људи буду довољно узнемирили око генетске неједнакости могућности за акцију су :
1) забранити примену биотехнологије у побољшању човекових карактеристика и одустати од такмичења људи у тој димензији
2) применити исту ту технологију у циљу подизања навише „оних са дна“.
То је једина будућност у којој се види либерална демократија инспирисана бригом о подизању здравих нараштаја под контролом државе. Технологија генетског побољшања ће по свој прилици бити скуп процес који подразумева известан ризик. Чак и да је релативно јевтин и сигуран људи без довољно образовања и новца свакако неће имати користи од тога. Зато јасна црвена линија универзалног људског достојанства мора бити појачана, како би држави било омогућено да се побрине да нико не остане изван ње.
Политика размножавања и одгајања људских бића биће веома сложена.
Непријатељство левице према биотехнологији било је добрим делом подстакнуто покретима за заштиту животне средине (кампања против генетски модификоване хране..). неки активисти себе виде као борце који бране природу од људских бића.
1999.Петер Слотердијк изазива бурне реакције казавши да ће ускоро људима бити немогуће да одбију моћ селекције коју им нуди биотехнологија, као и да се питања одгајања онога што би било „изван“ човека (која су постављали Ниче и Платон) не могу више игнорисати.
С друге стране, постоје и они левичари који подржавају идеју и праксу генетског инжењеринга. Џон Ролс (у књизи Теорија правде) сматра да је неједнака расподела природних талената суштински неправедна. Његови следбеници би се дакле залагали за то да биотехнологија помогне изједначавању животних шанси путем одгајања „одоздо на горе“ уз рационални поглед на ризик, трошкове...Роналд Дворкин се залаже за право родитеља да користе генетски инжењеринг када су у питању њихова деца. Лоренс Трајб мисли да би забрана клонирања довела до дискриминације деце која су већ клонирана (упркос забрани).
Тешко је проценити да ли ћемо ићи у правцу ширења генетске неједнакости или пораста генетске једнакости, али ће остваривање технолошких могућности биомедицинског усавршавања људи постати једна од главних контроверзи у политици двадест првог века.
НАШЕ КОМШИЈЕ
Празници
пише Маријана Ајзенкол
Оно чиме се свако од нас који живимо у Земуну може похвалити је то да познаје људе који припадају различитим традицијама.То је наше богатство и лепота нашега града. Ове године највећи и најрадоснији хришћански празник Васкрс или Ускрс не само да се „поклапају“ у оба календара (јер то су такозвани „покретни“ празници), већ долазе и у време јеврејске Пасхе или Песаха. Песах је празник (сваке је године од 15. до 22. нисана) који се слави у спомен спасења Јевреја из Мисирског ропства. У Израелу се слави седам дана, као и у почетку свог установљења, а у дијаспори осам дана при чему су најсвечанији прва два и последња два дана (такозвани ’пуни празници’ а остали дани су ’полу празници’). Песах који је један од три ходочасна празника још се назива „Празник пролећа“ и „Празник бесквасних хлебова“, по мацоту – хлебу који се припрема и једе у време празника. Тесто за овај хлеб припрема се у брзини, без квасца и других додатака да би се спречила ферментација. Тај поступак има и симболичко значење – представља журбу којом су Израелци напустили Египат али и њихово сиромаштво и страдање. Маца или хлеб невољника (В књ. Мојсијева, 16, 3) представља истовремено и ропство и слободу, а и подсећа нас на обавезу према онима који живе у оскудици и немаштини и не могу увек да дуго чекају на нашу помоћ. Интересантно је да се за Песах припремају две врста мацота: маца шел мицва или маца шемура (маца која је надзирана) и обична маца. Надзирана маца – маца шемура, припрема се од пшенице која је надзирана још од момента жетве и чувана да је влага не би оштетила, једе се прве вечери Песаха а осталих дана једе се обична маца. На великуи тањир (кеират) за Седер (верски обред који се у јеврејским кућама одржава прве две вечери Песаха, а у израелу само прве вечери), према прописима се стављају три бесквасна хлеба (који симболично представљају Коена, Левија и Јисраела), два јела (крило од кокошке и јаје), горка трава као сећање на горак живот наших очева у ропству, мешавина ораха, воћа, зачина и вина да заслади горке траве (симболички представља блато од кога су Јевреји правили цигле за куће), целер или першун и рен као зачин риби или месу. Према Тори, за време Песаха забрањено је да се једе или употребљава хамец (квасац) – храна или посуђе који нису одговарајући за употребу у време празника, као нпр. ускисло тесто... Церемонија тражења остатка хамеца обавља се почетком вечери 14. нисана, тако што домаћица сакрије по кући (на видно место) комадиће хлеба (обично десет), а домаћин их тражи уз светло свеће. Нађене комадиће, домаћин скупља метлицом од гушчјег пера (или врбових гранчица), ставља их у дрвену кашику и све замота у комад платна, веже концем и окачи за лустер или прозор. Ујутру на ерев Песах (уочи Песаха), заостали хемец се пали. У случају да Песах „пада“ на Шабат (у суботу) церемонија се помера на четвртак па се хемец пали у петак ујутро.
Сваки Јеврејин дужан да одстрани или отуђи сав хемец из своје куће, јер у Тори пише: „ За седам дана да се не једе квасац у кућама вашим“ (ИИ књ. Мојс. 12, 19). Хемецом не сме хранити ни стоку, ложити ватру или имати било какве користи те врсте. Међутим, ако је Јеврејин пре Песаха продао или поклонио хемец нејеврејину, он га након празника може поново откупити. Тако се уобичајила симболична продаја хемеца суседима нејеврејима.
Постоји још читав низ церемонија, обичаја и традиције наших суседа које ће оживети у време њихових празника, као што ће наши обичаји и традиција у време наших празника. Али лепота празника је у томе не да их обележимо, не да их празнујемо окрећући главу од других традиција, већ управо да бројимо дане од једних до других празника и да чувамо тај квасац пријатељства који „расте“ у нашем суседству.
Нека нас Келтски чвор љубави подсећа на три празника које ове године славимо у исто време.
пише Маријана Ајзенкол
Оно чиме се свако од нас који живимо у Земуну може похвалити је то да познаје људе који припадају различитим традицијама.То је наше богатство и лепота нашега града. Ове године највећи и најрадоснији хришћански празник Васкрс или Ускрс не само да се „поклапају“ у оба календара (јер то су такозвани „покретни“ празници), већ долазе и у време јеврејске Пасхе или Песаха. Песах је празник (сваке је године од 15. до 22. нисана) који се слави у спомен спасења Јевреја из Мисирског ропства. У Израелу се слави седам дана, као и у почетку свог установљења, а у дијаспори осам дана при чему су најсвечанији прва два и последња два дана (такозвани ’пуни празници’ а остали дани су ’полу празници’). Песах који је један од три ходочасна празника још се назива „Празник пролећа“ и „Празник бесквасних хлебова“, по мацоту – хлебу који се припрема и једе у време празника. Тесто за овај хлеб припрема се у брзини, без квасца и других додатака да би се спречила ферментација. Тај поступак има и симболичко значење – представља журбу којом су Израелци напустили Египат али и њихово сиромаштво и страдање. Маца или хлеб невољника (В књ. Мојсијева, 16, 3) представља истовремено и ропство и слободу, а и подсећа нас на обавезу према онима који живе у оскудици и немаштини и не могу увек да дуго чекају на нашу помоћ. Интересантно је да се за Песах припремају две врста мацота: маца шел мицва или маца шемура (маца која је надзирана) и обична маца. Надзирана маца – маца шемура, припрема се од пшенице која је надзирана још од момента жетве и чувана да је влага не би оштетила, једе се прве вечери Песаха а осталих дана једе се обична маца. На великуи тањир (кеират) за Седер (верски обред који се у јеврејским кућама одржава прве две вечери Песаха, а у израелу само прве вечери), према прописима се стављају три бесквасна хлеба (који симболично представљају Коена, Левија и Јисраела), два јела (крило од кокошке и јаје), горка трава као сећање на горак живот наших очева у ропству, мешавина ораха, воћа, зачина и вина да заслади горке траве (симболички представља блато од кога су Јевреји правили цигле за куће), целер или першун и рен као зачин риби или месу. Према Тори, за време Песаха забрањено је да се једе или употребљава хамец (квасац) – храна или посуђе који нису одговарајући за употребу у време празника, као нпр. ускисло тесто... Церемонија тражења остатка хамеца обавља се почетком вечери 14. нисана, тако што домаћица сакрије по кући (на видно место) комадиће хлеба (обично десет), а домаћин их тражи уз светло свеће. Нађене комадиће, домаћин скупља метлицом од гушчјег пера (или врбових гранчица), ставља их у дрвену кашику и све замота у комад платна, веже концем и окачи за лустер или прозор. Ујутру на ерев Песах (уочи Песаха), заостали хемец се пали. У случају да Песах „пада“ на Шабат (у суботу) церемонија се помера на четвртак па се хемец пали у петак ујутро.
Сваки Јеврејин дужан да одстрани или отуђи сав хемец из своје куће, јер у Тори пише: „ За седам дана да се не једе квасац у кућама вашим“ (ИИ књ. Мојс. 12, 19). Хемецом не сме хранити ни стоку, ложити ватру или имати било какве користи те врсте. Међутим, ако је Јеврејин пре Песаха продао или поклонио хемец нејеврејину, он га након празника може поново откупити. Тако се уобичајила симболична продаја хемеца суседима нејеврејима.
Постоји још читав низ церемонија, обичаја и традиције наших суседа које ће оживети у време њихових празника, као што ће наши обичаји и традиција у време наших празника. Али лепота празника је у томе не да их обележимо, не да их празнујемо окрећући главу од других традиција, већ управо да бројимо дане од једних до других празника и да чувамо тај квасац пријатељства који „расте“ у нашем суседству.
Нека нас Келтски чвор љубави подсећа на три празника које ове године славимо у исто време.
DOGODILO SE...
IDEALNI IZBELJIVAČ
autor: M. Ćosović Master Music
Već duže vreme na vašoj omiljenoj košulji stoji neka oveća fleka. Kada god biste obukli košulju, vešto bi je prikrivali. U nekoliko slučajeva vam je to polazilo za rukom. Ali bilo je i onih kada to niste mogli da uradite. Rešili ste da tome konačno stanete za vrat. Kupili ste najskuplji deteždent sa svim mogućim zrncima (plava, zelena, roze, crvena, žuta i dr.). Košulju ste oprali, ali fleka je uredno stajla na svom mestu. Samo je malo promenila boju. Tada ste proključali. Falila je stotinka da fizički nasrnete na fleku. Makaze su već uveliko bile spremne. Iznenada ste čuli reklamu za super izbeljivač ’’Ćaće’’. Brzinom zvuka ste se sjurili niz stepenice i kao simplon ekspres uleteli u prodavnicu. Za sekundu ste bili na kasi sa bocom ’’Ćaće’’ od 5l. Čim ste došli kući, sipali ste ’’Ćaće’’ na fleku. I čudo se dogodilo. Fleka je promenila boju. Ponovo ste košulju ubacili u mašinu za pranje veša, i dodali malo izbeljivača ’’Ćaće’’. Pošto je pranje završeno, sa nestrpljenjem ste je izvadili. Doživeli ste novo iznenađenje. Tamno plava košulja postala je drečavo zelena i nije imala dugmad. Ali ono najvažnije, nije bilo ni fleke. Od one uštogljene i monotone košulje, dobili ste modni hit.
Dakle, koristite ’’Ćaće’’ i fleke nestaće, sa svih vrsta tkanina. Koristeći izbeljivač ’’Ćaće’’ dobijate i novi modni hit. Samo je jedan super izbeljivač ’’Ćaće’’
autor: M. Ćosović Master Music
Već duže vreme na vašoj omiljenoj košulji stoji neka oveća fleka. Kada god biste obukli košulju, vešto bi je prikrivali. U nekoliko slučajeva vam je to polazilo za rukom. Ali bilo je i onih kada to niste mogli da uradite. Rešili ste da tome konačno stanete za vrat. Kupili ste najskuplji deteždent sa svim mogućim zrncima (plava, zelena, roze, crvena, žuta i dr.). Košulju ste oprali, ali fleka je uredno stajla na svom mestu. Samo je malo promenila boju. Tada ste proključali. Falila je stotinka da fizički nasrnete na fleku. Makaze su već uveliko bile spremne. Iznenada ste čuli reklamu za super izbeljivač ’’Ćaće’’. Brzinom zvuka ste se sjurili niz stepenice i kao simplon ekspres uleteli u prodavnicu. Za sekundu ste bili na kasi sa bocom ’’Ćaće’’ od 5l. Čim ste došli kući, sipali ste ’’Ćaće’’ na fleku. I čudo se dogodilo. Fleka je promenila boju. Ponovo ste košulju ubacili u mašinu za pranje veša, i dodali malo izbeljivača ’’Ćaće’’. Pošto je pranje završeno, sa nestrpljenjem ste je izvadili. Doživeli ste novo iznenađenje. Tamno plava košulja postala je drečavo zelena i nije imala dugmad. Ali ono najvažnije, nije bilo ni fleke. Od one uštogljene i monotone košulje, dobili ste modni hit.
Dakle, koristite ’’Ćaće’’ i fleke nestaće, sa svih vrsta tkanina. Koristeći izbeljivač ’’Ćaće’’ dobijate i novi modni hit. Samo je jedan super izbeljivač ’’Ćaće’’
20. 3. 2010.
IZ ISTORIJE ZEMUNA
Franja Streicher
Aleksandar Streicher
Georg Streicher
ZEMUNSKE PORODICE - ŠTRAJHER
piše Branko Najhold
U današnje vreme, tako dinamično i puno migracija, gotovo je iznenadujućc kada se u nekom gradu, pogotovo većem, sretnu ljudi čiji koreni na istom tlu dosežu do u daleku prošlost. Smrt, ženidbe, udaje, posao i mnogo toga drugog odnosi ljudc iz grada u grad, gasi jedne i stvara druge porodice, a stanovništvo jednoga grada menja se iz decenije u deceniju. Ipak pojedine porodice ostaju žilavo vezane za svoj grad dajući mu iz generacije u generaciju nove žitelje, koji pišu nove i nove stranicc porodične hronikc, često zanimljivije od kakvog romana.
Zemun je jedan od retkih velikih gradova u kome još uvek ima potomaka porodica doseljenih i pre više od dve stotine godina i koje su, i pored seoba i miigracija zadržalc svoje jezgro u ovom gradu. Članovi porodica Karamata, Salaćanin, Mozer, Marković, Gnus..., pomenimo samo neke od njih, već su gotovo dva veka prisutni u životu Zemuna, deleći njegovu istoriju i sami joj doprinoseći.
Jedna od tih familija bila je i porodica Štrajher, koja se, na žalost, ugasila 1992. godine, posle puna dva veka života u Zemunu.
Definitivno oslobođen od Turaka 1717. godine, Zemun počinje svoj snažni razvoj posle Beogradskog mira 1739. godine, kada Beograd ponovo prelazi u turske ruke. Zemun je tada postao najvažniji austrijski granični grad, važan zanatski i trgovački centar i raskrsnica svih trgovačkih puteva između istoka i zapada.. Već 1751. godine, austrijske vlasti, uvidevši sav značaj Zcmuna, izuzimaju ga iz Vojne granice i proglašavaju slobodnim vojnim komunitetom što neobično pogoduje njegovom razvoju. Narednih sto i više godina Zemun jc jedan od najznačajnijih gradova carstva, ekonomski sve jači i mnogoljudniji, pravi magnet za ljude kako širom carevine tako i iz turske Srbije. Od male turske palanke sa jedva 400 duša, za nepun vek grad se razvio u značajan ekonomski i kulturni centar koji 1799. godine ima već 6.721 stanovnika.
Osim trgovine, koja ima evropski značaj, u gradu cvetaju i gotovo sve vrste zanata, među njima i ribarski, kojim su se žitelji Zemuna, zahvaljujući ribom prebogatim vodama Dunava i Save, bavili od pamtivcka. U Zemunu je 1770. godine bilo 50 ribarskih majstora sa šegnima, kalfama i snažnom cehovskom organizacijom.
U takav Zemun došao je krajem XVIII veka mladi Georg Štrajher, da usavrši zanat u "vandrovci", kakoje to onda bio običaj. Poticao je iz ribarske porodice iz Bavarske, iz Detingena, kod Ulma, na Dunavu, gde je i rođen 1774. godine. U Zemun je stigao Dunavom, na splavu, jer drugog prevoza nije bilo i zaposlio se kod zemunskog majstora Andreasa Šilera.
Zanatski esnafi su u ovo doba bili prilično zatvorene organizacije i gotovo je nemoguće bilo ući u njih. Zato je Georg Štrajher, po smrti svog gazde, oženio 1801. godine njegovu udovicu Agnezu iako je bila dosta starija od njega (rođ. 1760. godine), jer je po pravilima ceha majstorsko pravo prelazilo na majstorovu udovicu. Iste godine, Štrajher je proizveden u majstora i primljen u ribarski ceh o čemu je dobio potvrdu zemunskog Magistrata 27. juna 1801. godine. Ta potvrda, pisana guščijim perom, na pergamentu, čuva se danas u zemunskom muzeju, gde je dospela kao poklon porodice.
Agneza Šiler-Štrajher je umrla 1809. godine, ne podarivši Georgu ni jedno dete, a iste godine on se oženio Elizabetom Helebrand. Sa njom je imao troje dece: Josipa (rođen 1810., umro van Zemuna 1861.), Anu (rođenu 1812., umrla 1813.) i Magdalenu (rođenu 1815., umrla 1839. godine). Elizabeta je umrla 1819. godine, u 32-goj godini života, pa se Georg Štrajher iste godine oženio i treći put, sa Rozalijom Mor, 21-no godišnjom devojkom iz Nove Pazove. U ovom braku rođeno je osmoro dece i to: Elizabeta (1820., umrla iste godine), Georg (1821-1887), Ana (1823-?), Julijana (1826-1848), Antun (1828-1849), Ivan (1831-?), Franciška (1834-1850) i Karla (1836-1855).
Georg Štrajher je svoje sinove Josipa (iz drugog braka) i Georga (iz trećeg) obučio ribarskom zanatu i obojica su postala dobri majstori. Josip je otišao van Zemuna, dva puta se ženio i imao u ta dva braka jedanaestoro dece, neka od ovih opet svoju decu, ali se ovaj ogranak familije s vremenom izgubio u svetu. Georg mlađi, koga su u Zemunuzvali Đurika, preuzeo je očevu radnju po njegovoj smrti 1840. godine. Njegova mati Rozalija doživela je duboku starost od gotovo 100 godina i umrla je u Zemunu 1895. godine, dočekavši da vidi i praunuke.
Đurika je bio visok, razvijen, rumen i plave kose i očiju, dobroćudne naravi, pa je bio veoma omiljen u Zemunu. Bio je oženjen Marijom Svilarić (1821-1907), iz ugledne zemunske gornjovaroške srpske porodice. Nastavio je da vodi očev posao, zakupivši državni ribolov na Živači, kod Boljevaca. Sam nije ribario, ali je razvio veliki posao trgovinom ribe i bio zakupnik prevoza za Crvenku. Vrlo iskusan poslovni čovek, Đurika je bio i veoma aktivan u društvenom i političkom životu grada. Dugo godinaje bio podnačelnik grada Zemuna i prvi predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva posle reorganizacije (od 1881. do smrti). Njegova žena Marija je 1886. godine bila kuma prvog vatrogasnog barjaka.
U braku Đure Štrajhera i Marije rođeno je šestoro dece: Franja (1847-1920), Julijana (1848-1872), Đura (1852-1859), Stevan (1854-1864), Nikola (1858-1876) i Aleksandar (1861-1913).
Franja Štrajher je isprva bio trgovac, a zatim se vrlo uspešno bavio ugostiteljstvom sve do pred smrt. Najpre je bio vlasnik kafane "Zeleno drvo", na uglu Svetosavske i Dubrovačke ulice, ali je ona izgorela početkom 1888. godine, u velikom požaru koji je gašen šest i po sati. Krajem iduće godine kupio je kafanu "Orijent", na glavnoj ulici, a 1894. godine je otvorio novosazidani hotel i restoran "Central", na mestu nekadašnje "Romančićeve bašte". Osim ugostiteljstva, bavio se i drugim poslovima: 1890. je zajedno sa bratom Aleksandrom kupio drvaru pok. Đorđa Romančića, a 1892. godine je otvorio u svojoj kući "Plinotvornicu za rasvetu". U društvenom životu grada takođe je aktivno učestvovao, a od 1890-1893. bio je predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Bio je oženjen Jozefinom (Pepikom) Han, lepom ćerkom parobrodskog kapetana DDSG i sa njom je imao sina Đuru, koji je izučio ugostiteljski zanat u Ženevi, a 1909. godine, preuzeo "Central" od svog oca, koji je već bio u dubokoj starosti. Ratna opasnost, međutim, smanjila je broj gostiju, pa je 1913. godine prodao "Central" Franji Jenču i otišao u Beč, a njegov otac je ponovo otvorio svoju bivšu kafanu" Zeleno drvo". Đura Štrajher je u Beču završio studije, preuzeo zastupstvo čuvene firme "Majnl", a kada je izbio rat služio je kao podoficir u Temišvaru. Posle rata se oženio i nastanio u Banjaluci, gde je bio direktor hotela "Palas". Kako je uzeo babino prezime Svilarić, a inače je bio pravoslavne vere, ustaše su ga pet meseci držale u Jasenovcu i jedva se spasao. Umro je u Banjaluci 1944. godine. Njegove ćerke, Vera i Jovanka, emigrirale su posle rata u SAD i Australiju.
Julijana Štrajher bila je udata za Vukomanovića i imala sa njim ćerku Desanku. Ona je od svoje druge godine živela u kući svoje babe Marije Štrajher-Svilarić, sve dok se nije udala za Stevana Karamatu i izrodila mu petoro dece, čime je praktično produžen vek porodice Karamata, danas najstarije u Zennmu, kojoj je tada pretilo izumiranje.
Aleksandar (Šandor) Štrajher je svakako jedan od najmarkantnijih izdanaka ove porodice. Nasledivši od oca Đure ceo posao, u mladosti se više gazdašio nego što jc radio i bio je čuven nadaleko kao veseljak i društven čovek.Po očevoj smrti je živeo kao rentijer, razvijajući, međutim, i tako posao, naročito što se tiče ribolova. Živača, ribnjak kod Boljevca, dotadašnja svojina kr. finansijalnog erara, prešla je 1897. godine "u neograničenu svojinu" njegovu. Novi vlasnik je imao velike planove oko uređenja ribolova, a nacrte i brigu o gradnji preuzeo je poznati zemunski graditelj Josip Marks. Već 9. avgusta 1897. godine, svečano su osvećeni kuće i vodeni zapor Šandora Štrajhera na Živači. Poseban brod jedovezao goste iz Zemuna, preko 40 osoba, a bili su prisutni i gosti iz Boljevaca i Surčina. Osvećenje su obavili katolički sveštenik Štrac i paroh Matić, pravoslavni sveštenik iz Surčina. Osim Živače, Aleksandar Štrajher je bio i zakupac svih ribolovnih voda Zemuna, od Beljarice do Pančeva, na Dunavu, i na Savi od Beograda do Kupinova, od 1887. do 1907. godine. U Zemunu je izgradio čitav blok zgrada, na mestu gde je danas osnovna škola "Lazar Savatić". Tu su se nalazili magacini za sušenje ribe, prostorije za noćenjc 12 ribara i kapetana DDSG, prostorije finansijske straže i drugo. Trgovinu ribom je razgranao po celoj carevini, a posebno u Pešti odakle su mu partneri jednom prilikom poslali u znak priznanja šest rasnih konja na poklon.
Osim ribolova, Šandor Štrajher je bio i zakupnik prevoza na Crvenki, kao i njegov otac, a ulagao je kapital i u druge poslove: 1890. kupio je, ortački sa bratom Franjom, drvaru pok. Đorđa Romančića, pa je i tu razvio posao.
Društvena aktivnost Šandora Štrajhera bila je isto tako bogata kao i poslovne obaveze i čak je u mnogo čemu bila ispred njih. Od 1888. pa sve do 1906. godine.bio je aktivan član Zemunskog srpskog dobrovoljnog pozorišnog društva, igrajući u njegovim diletantskim predstavama, a takođe je pevao u nemačkom "Mannergesans-Verein". Aktivan vatrogasac, bio je operativni komandant društva od 1899-1890. i od 1907-1913. godine. Na prvim izborima za većnike rimokatoličke parohijske opštine, 12. maja 1889. izabran je za jednog od 12 većnika.
Na jubilarnoj zagrebačkoj izložbi 1891. godine, učestvovao je Šandor Štrajher o čemu je "Novo vreme" br. 81 od 10. oktobra 1891. godine donelo sledeću vest: "Naš sugradanin Aleksandar Štrajher, koji je razne sprave na zagrebačkoj izložbi izložio, odlikovan je od eksekutivnog odbora izložbe počasnom diplomom i velikom kolajnom za izloženu potpunu zbirku dunavskog i savskog ribarstva, za mreže i druge ribarske sprave, za nadevene sušene i marinirane ribe". Ovu svoju bogatu zbirku, koja se sastojala od ribarskog alata i sprava i modela ribarskih lađa, Šandor je posle izložbe poklonio Zoološkom odseku Zemaljskog muzeuma u Zagrebu.
Sve ovo, kao i vrlo društvena priroda Šandora Štrajhera, učinilo je da postane jedan od najpopularnijih žitelja Zemuna, što se najbolje videlo 24. novembra 1907. godine, pri izboru za gradonačelnika. Kandidovani su bili Petar Marković, Jakob Volf i Mihailo Truba. Kod prvog izbora, Petar Marković je dobio 12 glasova, jedna cedulja je bila prazna, a 12 glasova je bilo za Aleksandra Štrajhera, iako ovaj uopšte nije bio kandidovan, što je, verovatno, presedan koji se nikada i nigde nije dogodio. Naravno, Štrajherovi glasovi su poništeni, a u sledećem izboru Marković je izabran jednoglasno.
Šandor Štrajher je bio oženjen sa Milom Beogradac, Srpkinjom iz Čakova, u Banatu. Bila je to vrlo požrtvovana i dobra žena, dostojna svoga muža. Zabeleženo je da je kumovala Prvoj ribarskoj zadruzi u Pančevu prilikom njenog osnivanja.
Šandor je umro, iznuren bolešću i aktivnim životom kojeg je vodio,
1913. godine, u 52-goj godini života. Za sobom je ostavio kći Mariju i sina Franju. Marija se udala za sudbenog pristavnika iz Zemuna, Josipa Belobrka, koji je kasnije premešten, pa je i ona otišla sa njim iz Zemuna. .
Franja Štrajher, rođen 1894. godine, završio je trgovačku akademiju i po očevoj smrti nasledio celokupno njegovo imanje i poslove. Izbijanjem rata 1914. godine, mobilisan je u austrougarsku vojsku i kao poručnik, dobiojednu mađarsku četu. U toku ofanzive srpske vojske, krajem 1914. godine, predao je svoju četu srpskim jedinicama, kod Avale, na položaju za koji je dobio naređenje da ga brani do poslednjeg čoveka, što je Srbima omogućilo da osvoje Beograd bar jedan dan ranije. Zbog ovoga mu je sudio austrijski vojni sud u Temišvaru i osudio ga zbog veleizdaje na smrt u odsustvu. On je, kao zarobljenik, za to vreme bio u Srbiji, a 1915. godine je zajedno sa srpskom vojskom prešao Albaniju. Stupio je u srpsku vojsku, dobio čin i učestvovao u proboju Solunskog fronta, a posle rata se vratio u Zemun.
Između ratova počinje opadanje ekonomske moći porodice Štrajher. Ribnjak na Živači je Zadruga za isušenje jugoistočnog Srema svojim nestručnim radom upropastila, ne uspevši da ga isuši, tako da je Franja Štrajher do 1934. godine, pokušavao sa poribljavanjem i obnovom ribolova, ali bez uspeha, pa se okrenuo ekonomiji: stočarstvu, ratarstvu, baštovanstvu, gajenju američke vrbe za pletenje korpi i slično. Pred rat je ribnjak dao u zakup nekom inženjeru iz Beograda, koji je uspeo sa poribljavanjem, ali je ratni vihor ponovo sve razvejao - nestalo je i riba i ribarskog alata iz ekonomskih kuća oko ribnjaka, a ribari iz okoline lovili su "divlje" ono malo malo riba štoje ostalo.
Za vreme rata Franja Štrajher je vodio drvaru ortački sa Šandorom Metlerom, jednim od prvih komunista u Zemunu, kome je ovo bila maska za ilegalni rad. Sa svoje strane pomagaoje narodnooslobodilačku borbu izdašnim novčanim prilozima, uspevao da oslobodi nekoliko logoraša sa Banjice, a pred oslobođenje je izdejstvovao i puštanje Šandora Metlera iz gestapovskog zatvora. Posle oslobođenja radio je još izvesno vreme u nekim preduzećima, a zatim je otišao u zasluženu penziju. Umro je u dubokoj starosti 1988. godine, bolestan, ali do poslednjeg dana vedra duha i bistrog uma.
Franja Štrajher je bio oženjen Matildom - Micikom Pelegrini (1900 - 1966), čije je rasipništvo prosto zgražalo Zemunce: vozikala se okolo automobilom sa iznajmljenim šoferom, grdne pare je davala na garderobu i uređenje velike kuće u Zmaj Jovinoj ulici (kuća "kod Puža"), u kojoj je vrlo često priređivala velike i skupe prijeme. Loše poslovanje, ali i njena neumerena razbacivanja para na kraju su doveli do toga da je Franjo Štrajher morao da proda kuću na pijaci i kupi mnogo manju, u Beogradskoj ulici, a kada je jednom prilikom pokušao da izvrši samoubistvo, Zemunci su pričali da je to učinio zbog žene koju nikada nije uspeo da obuzda. U braku Franje i Matilde Štrajher rođeno je samo jedno dete, ćerka Aleksandra zvana Titika (1920 -1992). Ona se pred sam rat udala za mornaričkog oficira Sindika, ali je sa njim provela samo jedan jedini dan. Po završetku rata on je emigrirao u Australiju, ali ona nije htela da ode sa njim, ostavši u Zemunu da brine o roditeljima. Kasnije je kraće vreme bila u braku i sa zemunskim lekarom dr. Radivojevićem, ali nije imala dece. Njenom smrću, posle dva veka bitisanja u Zemunu, porodica Štrajher se ugasila.
Aleksandar Streicher
Georg Streicher
ZEMUNSKE PORODICE - ŠTRAJHER
piše Branko Najhold
U današnje vreme, tako dinamično i puno migracija, gotovo je iznenadujućc kada se u nekom gradu, pogotovo većem, sretnu ljudi čiji koreni na istom tlu dosežu do u daleku prošlost. Smrt, ženidbe, udaje, posao i mnogo toga drugog odnosi ljudc iz grada u grad, gasi jedne i stvara druge porodice, a stanovništvo jednoga grada menja se iz decenije u deceniju. Ipak pojedine porodice ostaju žilavo vezane za svoj grad dajući mu iz generacije u generaciju nove žitelje, koji pišu nove i nove stranicc porodične hronikc, često zanimljivije od kakvog romana.
Zemun je jedan od retkih velikih gradova u kome još uvek ima potomaka porodica doseljenih i pre više od dve stotine godina i koje su, i pored seoba i miigracija zadržalc svoje jezgro u ovom gradu. Članovi porodica Karamata, Salaćanin, Mozer, Marković, Gnus..., pomenimo samo neke od njih, već su gotovo dva veka prisutni u životu Zemuna, deleći njegovu istoriju i sami joj doprinoseći.
Jedna od tih familija bila je i porodica Štrajher, koja se, na žalost, ugasila 1992. godine, posle puna dva veka života u Zemunu.
Definitivno oslobođen od Turaka 1717. godine, Zemun počinje svoj snažni razvoj posle Beogradskog mira 1739. godine, kada Beograd ponovo prelazi u turske ruke. Zemun je tada postao najvažniji austrijski granični grad, važan zanatski i trgovački centar i raskrsnica svih trgovačkih puteva između istoka i zapada.. Već 1751. godine, austrijske vlasti, uvidevši sav značaj Zcmuna, izuzimaju ga iz Vojne granice i proglašavaju slobodnim vojnim komunitetom što neobično pogoduje njegovom razvoju. Narednih sto i više godina Zemun jc jedan od najznačajnijih gradova carstva, ekonomski sve jači i mnogoljudniji, pravi magnet za ljude kako širom carevine tako i iz turske Srbije. Od male turske palanke sa jedva 400 duša, za nepun vek grad se razvio u značajan ekonomski i kulturni centar koji 1799. godine ima već 6.721 stanovnika.
Osim trgovine, koja ima evropski značaj, u gradu cvetaju i gotovo sve vrste zanata, među njima i ribarski, kojim su se žitelji Zemuna, zahvaljujući ribom prebogatim vodama Dunava i Save, bavili od pamtivcka. U Zemunu je 1770. godine bilo 50 ribarskih majstora sa šegnima, kalfama i snažnom cehovskom organizacijom.
U takav Zemun došao je krajem XVIII veka mladi Georg Štrajher, da usavrši zanat u "vandrovci", kakoje to onda bio običaj. Poticao je iz ribarske porodice iz Bavarske, iz Detingena, kod Ulma, na Dunavu, gde je i rođen 1774. godine. U Zemun je stigao Dunavom, na splavu, jer drugog prevoza nije bilo i zaposlio se kod zemunskog majstora Andreasa Šilera.
Zanatski esnafi su u ovo doba bili prilično zatvorene organizacije i gotovo je nemoguće bilo ući u njih. Zato je Georg Štrajher, po smrti svog gazde, oženio 1801. godine njegovu udovicu Agnezu iako je bila dosta starija od njega (rođ. 1760. godine), jer je po pravilima ceha majstorsko pravo prelazilo na majstorovu udovicu. Iste godine, Štrajher je proizveden u majstora i primljen u ribarski ceh o čemu je dobio potvrdu zemunskog Magistrata 27. juna 1801. godine. Ta potvrda, pisana guščijim perom, na pergamentu, čuva se danas u zemunskom muzeju, gde je dospela kao poklon porodice.
Agneza Šiler-Štrajher je umrla 1809. godine, ne podarivši Georgu ni jedno dete, a iste godine on se oženio Elizabetom Helebrand. Sa njom je imao troje dece: Josipa (rođen 1810., umro van Zemuna 1861.), Anu (rođenu 1812., umrla 1813.) i Magdalenu (rođenu 1815., umrla 1839. godine). Elizabeta je umrla 1819. godine, u 32-goj godini života, pa se Georg Štrajher iste godine oženio i treći put, sa Rozalijom Mor, 21-no godišnjom devojkom iz Nove Pazove. U ovom braku rođeno je osmoro dece i to: Elizabeta (1820., umrla iste godine), Georg (1821-1887), Ana (1823-?), Julijana (1826-1848), Antun (1828-1849), Ivan (1831-?), Franciška (1834-1850) i Karla (1836-1855).
Georg Štrajher je svoje sinove Josipa (iz drugog braka) i Georga (iz trećeg) obučio ribarskom zanatu i obojica su postala dobri majstori. Josip je otišao van Zemuna, dva puta se ženio i imao u ta dva braka jedanaestoro dece, neka od ovih opet svoju decu, ali se ovaj ogranak familije s vremenom izgubio u svetu. Georg mlađi, koga su u Zemunuzvali Đurika, preuzeo je očevu radnju po njegovoj smrti 1840. godine. Njegova mati Rozalija doživela je duboku starost od gotovo 100 godina i umrla je u Zemunu 1895. godine, dočekavši da vidi i praunuke.
Đurika je bio visok, razvijen, rumen i plave kose i očiju, dobroćudne naravi, pa je bio veoma omiljen u Zemunu. Bio je oženjen Marijom Svilarić (1821-1907), iz ugledne zemunske gornjovaroške srpske porodice. Nastavio je da vodi očev posao, zakupivši državni ribolov na Živači, kod Boljevaca. Sam nije ribario, ali je razvio veliki posao trgovinom ribe i bio zakupnik prevoza za Crvenku. Vrlo iskusan poslovni čovek, Đurika je bio i veoma aktivan u društvenom i političkom životu grada. Dugo godinaje bio podnačelnik grada Zemuna i prvi predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva posle reorganizacije (od 1881. do smrti). Njegova žena Marija je 1886. godine bila kuma prvog vatrogasnog barjaka.
U braku Đure Štrajhera i Marije rođeno je šestoro dece: Franja (1847-1920), Julijana (1848-1872), Đura (1852-1859), Stevan (1854-1864), Nikola (1858-1876) i Aleksandar (1861-1913).
Franja Štrajher je isprva bio trgovac, a zatim se vrlo uspešno bavio ugostiteljstvom sve do pred smrt. Najpre je bio vlasnik kafane "Zeleno drvo", na uglu Svetosavske i Dubrovačke ulice, ali je ona izgorela početkom 1888. godine, u velikom požaru koji je gašen šest i po sati. Krajem iduće godine kupio je kafanu "Orijent", na glavnoj ulici, a 1894. godine je otvorio novosazidani hotel i restoran "Central", na mestu nekadašnje "Romančićeve bašte". Osim ugostiteljstva, bavio se i drugim poslovima: 1890. je zajedno sa bratom Aleksandrom kupio drvaru pok. Đorđa Romančića, a 1892. godine je otvorio u svojoj kući "Plinotvornicu za rasvetu". U društvenom životu grada takođe je aktivno učestvovao, a od 1890-1893. bio je predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Bio je oženjen Jozefinom (Pepikom) Han, lepom ćerkom parobrodskog kapetana DDSG i sa njom je imao sina Đuru, koji je izučio ugostiteljski zanat u Ženevi, a 1909. godine, preuzeo "Central" od svog oca, koji je već bio u dubokoj starosti. Ratna opasnost, međutim, smanjila je broj gostiju, pa je 1913. godine prodao "Central" Franji Jenču i otišao u Beč, a njegov otac je ponovo otvorio svoju bivšu kafanu" Zeleno drvo". Đura Štrajher je u Beču završio studije, preuzeo zastupstvo čuvene firme "Majnl", a kada je izbio rat služio je kao podoficir u Temišvaru. Posle rata se oženio i nastanio u Banjaluci, gde je bio direktor hotela "Palas". Kako je uzeo babino prezime Svilarić, a inače je bio pravoslavne vere, ustaše su ga pet meseci držale u Jasenovcu i jedva se spasao. Umro je u Banjaluci 1944. godine. Njegove ćerke, Vera i Jovanka, emigrirale su posle rata u SAD i Australiju.
Julijana Štrajher bila je udata za Vukomanovića i imala sa njim ćerku Desanku. Ona je od svoje druge godine živela u kući svoje babe Marije Štrajher-Svilarić, sve dok se nije udala za Stevana Karamatu i izrodila mu petoro dece, čime je praktično produžen vek porodice Karamata, danas najstarije u Zennmu, kojoj je tada pretilo izumiranje.
Aleksandar (Šandor) Štrajher je svakako jedan od najmarkantnijih izdanaka ove porodice. Nasledivši od oca Đure ceo posao, u mladosti se više gazdašio nego što jc radio i bio je čuven nadaleko kao veseljak i društven čovek.Po očevoj smrti je živeo kao rentijer, razvijajući, međutim, i tako posao, naročito što se tiče ribolova. Živača, ribnjak kod Boljevca, dotadašnja svojina kr. finansijalnog erara, prešla je 1897. godine "u neograničenu svojinu" njegovu. Novi vlasnik je imao velike planove oko uređenja ribolova, a nacrte i brigu o gradnji preuzeo je poznati zemunski graditelj Josip Marks. Već 9. avgusta 1897. godine, svečano su osvećeni kuće i vodeni zapor Šandora Štrajhera na Živači. Poseban brod jedovezao goste iz Zemuna, preko 40 osoba, a bili su prisutni i gosti iz Boljevaca i Surčina. Osvećenje su obavili katolički sveštenik Štrac i paroh Matić, pravoslavni sveštenik iz Surčina. Osim Živače, Aleksandar Štrajher je bio i zakupac svih ribolovnih voda Zemuna, od Beljarice do Pančeva, na Dunavu, i na Savi od Beograda do Kupinova, od 1887. do 1907. godine. U Zemunu je izgradio čitav blok zgrada, na mestu gde je danas osnovna škola "Lazar Savatić". Tu su se nalazili magacini za sušenje ribe, prostorije za noćenjc 12 ribara i kapetana DDSG, prostorije finansijske straže i drugo. Trgovinu ribom je razgranao po celoj carevini, a posebno u Pešti odakle su mu partneri jednom prilikom poslali u znak priznanja šest rasnih konja na poklon.
Osim ribolova, Šandor Štrajher je bio i zakupnik prevoza na Crvenki, kao i njegov otac, a ulagao je kapital i u druge poslove: 1890. kupio je, ortački sa bratom Franjom, drvaru pok. Đorđa Romančića, pa je i tu razvio posao.
Društvena aktivnost Šandora Štrajhera bila je isto tako bogata kao i poslovne obaveze i čak je u mnogo čemu bila ispred njih. Od 1888. pa sve do 1906. godine.bio je aktivan član Zemunskog srpskog dobrovoljnog pozorišnog društva, igrajući u njegovim diletantskim predstavama, a takođe je pevao u nemačkom "Mannergesans-Verein". Aktivan vatrogasac, bio je operativni komandant društva od 1899-1890. i od 1907-1913. godine. Na prvim izborima za većnike rimokatoličke parohijske opštine, 12. maja 1889. izabran je za jednog od 12 većnika.
Na jubilarnoj zagrebačkoj izložbi 1891. godine, učestvovao je Šandor Štrajher o čemu je "Novo vreme" br. 81 od 10. oktobra 1891. godine donelo sledeću vest: "Naš sugradanin Aleksandar Štrajher, koji je razne sprave na zagrebačkoj izložbi izložio, odlikovan je od eksekutivnog odbora izložbe počasnom diplomom i velikom kolajnom za izloženu potpunu zbirku dunavskog i savskog ribarstva, za mreže i druge ribarske sprave, za nadevene sušene i marinirane ribe". Ovu svoju bogatu zbirku, koja se sastojala od ribarskog alata i sprava i modela ribarskih lađa, Šandor je posle izložbe poklonio Zoološkom odseku Zemaljskog muzeuma u Zagrebu.
Sve ovo, kao i vrlo društvena priroda Šandora Štrajhera, učinilo je da postane jedan od najpopularnijih žitelja Zemuna, što se najbolje videlo 24. novembra 1907. godine, pri izboru za gradonačelnika. Kandidovani su bili Petar Marković, Jakob Volf i Mihailo Truba. Kod prvog izbora, Petar Marković je dobio 12 glasova, jedna cedulja je bila prazna, a 12 glasova je bilo za Aleksandra Štrajhera, iako ovaj uopšte nije bio kandidovan, što je, verovatno, presedan koji se nikada i nigde nije dogodio. Naravno, Štrajherovi glasovi su poništeni, a u sledećem izboru Marković je izabran jednoglasno.
Šandor Štrajher je bio oženjen sa Milom Beogradac, Srpkinjom iz Čakova, u Banatu. Bila je to vrlo požrtvovana i dobra žena, dostojna svoga muža. Zabeleženo je da je kumovala Prvoj ribarskoj zadruzi u Pančevu prilikom njenog osnivanja.
Šandor je umro, iznuren bolešću i aktivnim životom kojeg je vodio,
1913. godine, u 52-goj godini života. Za sobom je ostavio kći Mariju i sina Franju. Marija se udala za sudbenog pristavnika iz Zemuna, Josipa Belobrka, koji je kasnije premešten, pa je i ona otišla sa njim iz Zemuna. .
Franja Štrajher, rođen 1894. godine, završio je trgovačku akademiju i po očevoj smrti nasledio celokupno njegovo imanje i poslove. Izbijanjem rata 1914. godine, mobilisan je u austrougarsku vojsku i kao poručnik, dobiojednu mađarsku četu. U toku ofanzive srpske vojske, krajem 1914. godine, predao je svoju četu srpskim jedinicama, kod Avale, na položaju za koji je dobio naređenje da ga brani do poslednjeg čoveka, što je Srbima omogućilo da osvoje Beograd bar jedan dan ranije. Zbog ovoga mu je sudio austrijski vojni sud u Temišvaru i osudio ga zbog veleizdaje na smrt u odsustvu. On je, kao zarobljenik, za to vreme bio u Srbiji, a 1915. godine je zajedno sa srpskom vojskom prešao Albaniju. Stupio je u srpsku vojsku, dobio čin i učestvovao u proboju Solunskog fronta, a posle rata se vratio u Zemun.
Između ratova počinje opadanje ekonomske moći porodice Štrajher. Ribnjak na Živači je Zadruga za isušenje jugoistočnog Srema svojim nestručnim radom upropastila, ne uspevši da ga isuši, tako da je Franja Štrajher do 1934. godine, pokušavao sa poribljavanjem i obnovom ribolova, ali bez uspeha, pa se okrenuo ekonomiji: stočarstvu, ratarstvu, baštovanstvu, gajenju američke vrbe za pletenje korpi i slično. Pred rat je ribnjak dao u zakup nekom inženjeru iz Beograda, koji je uspeo sa poribljavanjem, ali je ratni vihor ponovo sve razvejao - nestalo je i riba i ribarskog alata iz ekonomskih kuća oko ribnjaka, a ribari iz okoline lovili su "divlje" ono malo malo riba štoje ostalo.
Za vreme rata Franja Štrajher je vodio drvaru ortački sa Šandorom Metlerom, jednim od prvih komunista u Zemunu, kome je ovo bila maska za ilegalni rad. Sa svoje strane pomagaoje narodnooslobodilačku borbu izdašnim novčanim prilozima, uspevao da oslobodi nekoliko logoraša sa Banjice, a pred oslobođenje je izdejstvovao i puštanje Šandora Metlera iz gestapovskog zatvora. Posle oslobođenja radio je još izvesno vreme u nekim preduzećima, a zatim je otišao u zasluženu penziju. Umro je u dubokoj starosti 1988. godine, bolestan, ali do poslednjeg dana vedra duha i bistrog uma.
Franja Štrajher je bio oženjen Matildom - Micikom Pelegrini (1900 - 1966), čije je rasipništvo prosto zgražalo Zemunce: vozikala se okolo automobilom sa iznajmljenim šoferom, grdne pare je davala na garderobu i uređenje velike kuće u Zmaj Jovinoj ulici (kuća "kod Puža"), u kojoj je vrlo često priređivala velike i skupe prijeme. Loše poslovanje, ali i njena neumerena razbacivanja para na kraju su doveli do toga da je Franjo Štrajher morao da proda kuću na pijaci i kupi mnogo manju, u Beogradskoj ulici, a kada je jednom prilikom pokušao da izvrši samoubistvo, Zemunci su pričali da je to učinio zbog žene koju nikada nije uspeo da obuzda. U braku Franje i Matilde Štrajher rođeno je samo jedno dete, ćerka Aleksandra zvana Titika (1920 -1992). Ona se pred sam rat udala za mornaričkog oficira Sindika, ali je sa njim provela samo jedan jedini dan. Po završetku rata on je emigrirao u Australiju, ali ona nije htela da ode sa njim, ostavši u Zemunu da brine o roditeljima. Kasnije je kraće vreme bila u braku i sa zemunskim lekarom dr. Radivojevićem, ali nije imala dece. Njenom smrću, posle dva veka bitisanja u Zemunu, porodica Štrajher se ugasila.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
