21. 3. 2010.

МИСАО

ЉУДСКО ДОСТОЈАНСТВО

Приказ текста Френсиса Фукојаме „Људско достојанство“ и размишљање на исту тему
пише Маријана Ајзенкол

Људско достојанство је један од оних појмова које политичари и други учесници у политичком животу воле да разбацују око себе али који скоро нико није у стању да дефинише или објасни.
Људска бића непрестано траже да други признају њихово достојанство (појединци или припадници разних верских, етничких... група). Борба за признање није економске природе: оно што желимо није новац већ чин којим нам друга бића исказују поштовање на начин за који ми мислимо да смо заслужили.
Захтев за равноправним признањем или поштовањем је доминантна страст модерног доба. То не значи да смо у свим важним аспектима једнаки другима, нити да тражимо да нам живот буде једнак са животима других. Ми прихватамо чињеницу да постоје различите и неједнаке способности, да изгледамо различито, да потичемо из разних раса и етничког порекла, разликујемо се по полу и култури...
Суштина захтева за једнакошћу, када се уклоне све посебне и случајне карактеристике личности, подразумева да испод свега остане нешто што представља суштински људски квалитет који је вредан минималног нивоа поштовања. Назовимо га фактор X. На основу секундарних карактеристика (боја коже, спољни изглед, класа, порекло, богатство...таленти...) ми одлучујемо кога ћемо узети за пријатеља или брачног друга а кога ћемо се клонити. Али у царству политике од нас се захтева да људе поштујемо на једнак начин зато што поседују фактор X. Ако се занемари поштовање тог фактора појављује се кривица против човечности.
Бићима која имају фактор X признајемо не само људска права већ и политичка, тј. право да живе у демократским политичким заједницама у којима се поштују њихова права слободе говора, вероисповести и учествовања у политичком животу.
Фактор X је људска суштина и најосновнији елеменат садржине онога што значи бити човек.
Поседују је сви- универзална карактеристика.
Шта је то уствари и одакле потиче? За хришћане-од бога-Ј.П.ИИ „ појединац не може бити потчињен као средство или инструмент било било врсти или друштву. Он има вредност сам по себи. По својству свога духа, своје душе комплетна лишност поседује такво достојанство шак и у свом телу.“
Шта ако неко није хришћанин или верник уопште? Постоји ли световни однос према достојанству тј. основ за уверење да људска бића имају право на специјални морални статус или достојанство?
Кант: фактор X је утемељен на људској способности моралног избора.
Без обзира на разлике у полу, боји, интелигенцији богатству, људска бића су једнако способна да делују по моралном закону (или не делују). Људска бића су имала достојанство јер су само она имала слободну вољу (и то не само као илузију!) што је и навели Канта да људска бића морају увек бити третирана као циљеви а никако као средства.
За следбенике материјалистичког тумачења универзума тешко је прихватити ову Кантову концепцију јер би тада морали да прихвате постојање царства људске слободе које је паралелно царству природе и није њиме одређено. Они верују да је слободна воља илузија и да се целокупно одлучивање уствари своди на материјалне узроке.(једна скупина неурона је релативно активнија од друге и то доводи до одлуке). Процес одлучивања код људи је сложенији него код животиња, али не постоји оштра линија између људских моралних избора и оних које чине животиње.(!) Кант не нуди доказ о постојању слободне воље, већ кађе да је то нужан постулат чистог практичног ума о природи моралности, што је емпиријским научницима неприхватљиво.
Концепција да постоји нешто што је бит и суштина хуманог била је стално нападана. Једна од најфундаменталнијих поставки дарвинизма је да врсте немају неке своје суштине. Аристотел је веровао у „вечност врста“- „понашање типично за врсту је непроменљиво“. Према Дарвину понашање се мења у зависности од средине у којој се налази.оно што изгледа као суштина врсте само је случајни производ једног насумичног еволуционог процеса. Оно што верујемо да је људска природа само су људске карактеристике и понашање настали током еволуционог прилагођавања.то указује да људска природа нема неки нарочити статус као водич који указује на морал или навредности, јер је она историјски условљена.
Исто заступа и Дејвид Хал :“не видим због чега је постојање људских универзалних особина баш толико важно. Можда једино људи имају посебно положене палчеве, користе алатке, живе у правим друштвима, и шта још све не. Мислим да су сва та својства или лажна или без значаја, али чак и да су тачна и значајна, расподела тих посебних карактеристика великим делом је ствар чистог еволуционогслучаја.“
Генетичар Ли Силвер негира идеју о постојању природног поретка:
„Неспутана еволуција никад није унапред усмерена према неком посебном циљу, нити је нужно да буде повезана са прогресом; она је, једноставно, реакција на непредвидљиве промене средине. Да је астероид који је пре шездесет милиона година ударио у нашу планету, пролетео уместо тога поред ње, можда никад не би ни било ниједног људског бића. И какав год то био природни поредак, он није нужно и добар. Вирус великих богиња био је део природе док није био истребљен човековом интервенцијом.“
Неспособност дефинисања природне суштине ове двојице аутора доводи до:
1) Хал: не успевам да видим због чега сви треба да будемо у суштини једнаки када је реч о правима
2) 2) Силвер (исмева страх због генетског инжењеринга) „ у будућности човек неће бити роб својих гена већ њихов господар“

Зашто се не дочепати те моћи?

1)Хал је у праву кад каже да није потребно да сви будемо исти да бисмо имали индивидуална права- али је потребно да будемо исти у једном битном аспекту како бисмо имали једнака права. (он је забринут да би се заснивањем права на људској природи жигосали хомосексуалци...то што су људи је битније од њихове сексуалне оријентације).

2)Силвер који се труди да „побољша“ људе и само је забринут због могућности да се створи класа генетски супериорних људи. (пр. „генетски моћни“ побољшавју своју децу све док се не одвоје и формирају посебну врсту). Силвера не забрињава то што ће две лезбејке усвојити дете, тј. имати генетске потомке, или рађање детета чија мајка још није рођена... Он игнорише моралну забринутост религија или традиционалног моралног система због генетског инжењеринга, али наглашава граничну линију онога што сматра претњама једнакости људи.Пошто нема чврсте суштине која би била заједничка свим људским бићима или, боље, пошто је та суштина променљива и подложна човековој манипулацији, зажто не створити расу рођених са метафоричним седлима на леђима, и другу са чизмама и мамузама који ће их јахати.
Биоетичар Питер Синџер залагао се за детеубиство и еутаназију у посебним околностима. Он је уверен да је једини релевантан етички стандард свођење патње на најмању могућу меру. Он има два логична закључка:
1) потреба за успостављањем права животиња (и животиње осећају бол...)
2) омаловажавање права сасвим мале деце и старих људи пошто те категорије особа немају неке кључне особине као самосвест што би им омогућило да антиципирају бол.
Он остаје заступник идеје једнакости. Он не објашњава због чега отклањање бола треба да остане једино морално добро.

Ниче је оштар критичар напуштања појма људског достојанства- јер ако постоји континуум у степеновањима између људског и нељудског постоји континууму оквиру самог људског типа. То би значило ослобађање јакох од ограничења и стега које им је наметнуло веровање у Бога или Природу. То би остатак човечанства нагнало да захтева здравље и сигурност као једина могућа добра, јер ће све друго бити обезвређено.( Заратустра: „човек има своја мала дневна и мала ноћна задовољства, али о свом здрављу брине. ’Измислили смо срећу’-рече посладњи човек, и они затрепташе“.)
По речима филозофа Чарлса Тејлора, „верујемо да је крајње погрешно и неосновано повући границе које би на било који начин биле уже него оне које обухватају целокупну људску расу“, а ако би неко икад тако нешто и покушао „требало би одмах упитати- шта је то што разликује оне који су ушли у обзир од оних који су изостављени“. Последњи значајни политички покрет који је негирао поставку о универзалном људском достојанству био је нацизам.
Важан разлог за опстајање идејео универзалном карактеру људског достојанства односи се на оно што бисмо назвали природом саме природе.(често су предрасуде лишиле неке групе свог удела у људском достојанству- жене , хомосексуалци...)
Фукујама: Морални поредак потиче из дубина саме људске природе, као нешто што не сме да се намеће људској природи путем културе.
Све се ово може променити под утицајем биотехнологије будућности.
У будућности ће бити могиће да целокупни капацитети модерне технологије буду стављени у службу оптимизације оне врсте гена које прелазе на потомство. Моћи ће генетски да се усади не само интелигенција и лепота, већ и особине понашања као што су такмичарски дух, вредноћа...
За „генетску лутрију“ многи мисле да је неправедна, јер су тако неки људи осуђени (!) на мању интелигенцију, лепоту, недостатке...И најбогатији човек може добити сасвим безвредно „дете“. Шта се добија када се лутрија замени слободним избором? Отвара се пут који прети да повећа разлику између врха и дна друштвене хијерархије.
Питање: Шта ће појава једне генетске наткласе учинити идеји универзалног људског достојанства?
-„деца избора“- „генетски одабири“ својих родитеља могу почети да верују да је њиховуспех нешто што су заслужили добрим планом и избором родитеља. Временом ће почети да мисле о себи као о различитој врсти створења.(захтев да имају такво право темељиће се у природи а не на конвенцији као код племства ...)
Аристотелова расправа о ропству (у првој књизи Политике) разликује конвенционално и природно ропство( које оправдава ако постоје људи са природно ропским менталитетом. Из формулације није јасно да ли он верује у постојање таквих људи.)

Настанак нових генетских класа често је предмет интересовања и осуде оних који размишљају о будућности. Ако се људи буду довољно узнемирили око генетске неједнакости могућности за акцију су :
1) забранити примену биотехнологије у побољшању човекових карактеристика и одустати од такмичења људи у тој димензији
2) применити исту ту технологију у циљу подизања навише „оних са дна“.

То је једина будућност у којој се види либерална демократија инспирисана бригом о подизању здравих нараштаја под контролом државе. Технологија генетског побољшања ће по свој прилици бити скуп процес који подразумева известан ризик. Чак и да је релативно јевтин и сигуран људи без довољно образовања и новца свакако неће имати користи од тога. Зато јасна црвена линија универзалног људског достојанства мора бити појачана, како би држави било омогућено да се побрине да нико не остане изван ње.

Политика размножавања и одгајања људских бића биће веома сложена.
Непријатељство левице према биотехнологији било је добрим делом подстакнуто покретима за заштиту животне средине (кампања против генетски модификоване хране..). неки активисти себе виде као борце који бране природу од људских бића.
1999.Петер Слотердијк изазива бурне реакције казавши да ће ускоро људима бити немогуће да одбију моћ селекције коју им нуди биотехнологија, као и да се питања одгајања онога што би било „изван“ човека (која су постављали Ниче и Платон) не могу више игнорисати.
С друге стране, постоје и они левичари који подржавају идеју и праксу генетског инжењеринга. Џон Ролс (у књизи Теорија правде) сматра да је неједнака расподела природних талената суштински неправедна. Његови следбеници би се дакле залагали за то да биотехнологија помогне изједначавању животних шанси путем одгајања „одоздо на горе“ уз рационални поглед на ризик, трошкове...Роналд Дворкин се залаже за право родитеља да користе генетски инжењеринг када су у питању њихова деца. Лоренс Трајб мисли да би забрана клонирања довела до дискриминације деце која су већ клонирана (упркос забрани).
Тешко је проценити да ли ћемо ићи у правцу ширења генетске неједнакости или пораста генетске једнакости, али ће остваривање технолошких могућности биомедицинског усавршавања људи постати једна од главних контроверзи у политици двадест првог века.

Нема коментара:

Постави коментар