DIMITRIJE DAVIDOVIĆ

Uzdizanje demokratskog kruga u XIX veku bilo je isticanje srpstva u borbi za oslobođenje. Srpski knjigoljupci posle sloma 1813. zaštitili su seme kulture u Beču i Pešti. U Pešti su se zbližili pisac Milovan Vidaković, mlađi Dimitrije Frušić, doktor i još jedan Dimitrije, kome je posvećena ova godina. Rođen u Zemunu 12.10.1789. bolešljiv u detinjstvu, rošavog lica i suznih, crvenih očiju, povučen i umeren, logikom tadašnjeg doba, upisao je medicinu, koju je sa žarom studirao, ali ga je ljubav prema otadžbini odvela na drugu stranu, u novinarstvo i diplomatske krugove. Pravdoljubiv do kraja života i umeren u svemu, osim hvale za svoje poreklo, u Beču je počeo aktivno da povezuje umne i darovite ljude.
Srpsko novinarstvo je duge tradicije, pokretano, kao i njena azbuka, daleko od svog etničkog prostora, objašnjava Dimitrijev kolega današnjice, Radoš Ljušić. Prve srpske novine izašle su 14/25.03.1791. pod imenom Serbskija posvednevnija novini. Izdavači su bili Grci, braća Publije i Georgije Markidesa Puljo. Jedva su sastavile godinu dana izlaženja. Zamenile su ih Slavenoserbskija vjedomosti Stefana plemenitog Nedeljkovića, vlasnika štamparije u Beču i prvog Srbina novinara. 102 broja za 2 godine nisu ostavila dublji trag u novinarstvu, ali su ukazali na neke početničke probleme u izradi i rasturanju do čitalaca, koje su pomogle dvama Dimitrijama 1813-e godine. Pomoć je pružio i Jernej Kopitar, večiti srpski pokrovitelj i Novine serbske iz carstvujušćega grada Viene pojavilo se u ćirilićnom pismu u javnosti 1/13.08. te godine. Prvi urednik je bio Dimitrije Davidović. U vreme njegove ženidbe, 1817-e, privremeno ga menja Vuk Karadžić. Dimitrije mu se oduševljeno javlja posle venčanja, iz Pešte sa novom idejom o dodatku Novinama sebrskim, u vidu almanaha. Nazvao ih je Zabavnik.
Dok je rat besneo Evropom, novine su bile pune izveštaja sa frontova, uglavnom prevoda iz francuskih i nemačkih listova, jako kratkim izveštajima o pregovorima za završetak Drugog srpskog ustanka, pa su ostavljale utisak ratnog biltena. Kao i u današnje vreme, kultura i umetnost se teško probijala za pažnju kod čitalaca, a umetnika je bilo jako malo. Zabavnik je baš osmišljen kao budilica narodne književnosti, nalik na ideje Zaharija Orfelina od 1768-e godine. Nevelika, siromašna književna publika nije mogla da pokrije redovno izlaženje Zabavnika, pa je veliki mecena Vuka Karadžića, Miloš Obrenović priskočio u pomoć iz matice. 2 Dimitrija su kroz iskreno prijateljstvo sarađivali u izdavanju novina do 1816, kada je Frušić završio medicinu i službom otišao u Zemun, potom i Trst. Kasnije, u prepisci Frušića sa Vukom maglovito sagledavamo njihov spor. Odvojeni fizički do kraja života, ali sličnog, inicijatorskog duha, ugasili su se iste godine u međusobnom prećutnom poštovanju.
Takvog duha, želeo je uvek više i od sebe davao više. Bio je ubeđen da novine nisu dovoljne, da kultura jednog naroda zavisi od izdavanja knjiga! Pominje kako su nas Vlasi u izdavanju knjiga pretekli. Mnogi rukopisi su do tada čamili u sanducima, čekajući mecenu da pomogne objavljivanje. Davidović kao izdavač morao je da prihvati veliko breme. Da bi bio nezavisniji, pozajmio je novac od zemunaca da kupi štampariju, odnosno tipografiju. To nije bilo dovoljno u zemlji austrijskoj. Morao je da izdrži provere o materijalnom stanju i o moralnim i podaničkim svojstvima. Kopitareve preporuke nisu bile dovoljne. Ograničeno štamparsko pravo koje je jedva dobio, krnjile su izdašno njegovu kasu i zdravlje. Oči učenih Srba bile su uprte u njega. Zamene mu nije bilo tada!
Davidović je štampao kratka Vukova dela, praktično podržavajući njegovu borbu za čist jezik. Kasnije, u Srbiji, u nemirnim političkim godinama, nije dobio pravo na tako nešto. Štampao je tekstove u novinama na slavenoserbskom istovremeno savetujući i apelujući spisatelje, da „i vi spisatelji trebalo bi pravila da imate, kao što i mi slovoslagači naša imamo, pa po njima svi jednako da pišete, pa onda će inojezični narodi znati, kakav je upravo srpski jezik: onda će ga i lakše i radije učiti... Ja sam primao i primaću, što mi god ko pod pres moj donese, i cenzura dopusti, kako god i vodeničar. Zbog ušura melje sve, ko mu što prinese.“ Vuk mu ipak nije bio baš odan prijatelj. Davidovićev miroljubiv stav ga je postavio „između dve vatre“, umesto da ga hvale i jedni i drugi. Teško je ostati neutalan u vreme takvih promena.
Bečki period srpske žurnalistike okončan je prestankom izlaženja Novina serbskih 1822. godine. Tek kad ih nije bilo, čitaoci su shvatili kakvo su dobro izgubili.
Davidović iz austrijskog reda odlazi u Srbiju, razapetu orijentalnim. On podseća Protu Mateju i knezove Narodne kancelarije da „nas u vreme stradanja od Turaka niko nije branio, jer se nismo starali o prosvešteniju narodnom“. Kao uvek, oduševljen za posao koga se prihvati, dao je predlog sistema školovanja, koji je većinom prihvaćen sve do kraja II Svetskog rata: četvorogodišnje osnovno obrazovanje u kome bi „zajedno oštrili um devojčice i dečaci“, dok bi u srednjim čkolama učili odvojeno. Iako je želeo da se bavi prosvetiteljskim radom, knez Miloš mu je namenio politiku. Taj posao je bar kasnije iskoristio da se vrati svom novinarskom pozivu. Iako orijentalno orijentisan, srpski knez nije mogao da odbaci Davidovića od sebe, odmah uočivši njegove vrline pravdoljubivog mirotvorca. Ali, trebalo je bez predaha opstati u mladoj državi pod budnim okom rusofila i nemilosrdne Austrije na njegove materijalne nedaće i otvoreno protivljenje unijaćenju u Dalmaciji. Malo mu je laknulo kad su posle godinu dana diplomatske borbe i putovanja od granice do granice, u Srbiju prešle njegova žena i mlađi sin.
Malen rastom i sitne glave, od mladosti prozvan Švrća, u domovini dobija nadimak Lucifer, a kod kneza kumašin. Pokretač mnogih ideja i projekata, veran svojim ubeđenjima, patio je ceo radni vek zbog jedne slabosti – nedostatka upornosti. To je kasnije razbuktalo i strašljivost u njemu. Uporni Obrenović je davao potrebnu hrabrost za njegov uspeh u državnoj politici. 2 slična sangvinična temperamenta dopunjavala su se u zajedničkoj borbi, ali i međusobno sukobili. Pisac je prvog srpskog ustava, na žalost, kratkotrajnog tada, ali baznog za sve naredne ustave na ovom tlu. Nepristasni stranci na Obrenovićevom dvoru zapazili su da je „Dimitrije bio najodlučniji čovek na kneževom dvoru“, a ruski Orden svetog Vladimira, koji je dobio 1834. za zasluge Srpskom rodu i Otečenstvu pomoću Rusije.
Srpsko novinarstvo u pravom smislu te reči, kao i srpska periodika, počinju sa Dimitrijem Davidovićem. Epitaf na njegovom grobu na smederevskom groblju lično je odredio: Dimitrije Davidović sav Srbin.
Demokratskog duha prema ženama, kao i prema strancima, kao pravi Zemunac u članu 118 Sretenjskog ustava kaže: „kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onog časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao...“
2009. godina je posvećena Dimitriju Davidoviću. Obeležavajući 220 godina od njegovog rođenja u Zemunu, UNS je organizovao Odbor i program koji povezuje Zemun, Kragujevac i Smederevo, kao što ih je svojim životnim putem povezao Davidović. U oktobru je igrano-dokumentarna serija „Zaboravljeni umovi“ pratila izložbu „Počeci srpske štampe i karikature“. Do kraja godine će njemu u čast biti otvoren Muzej srpske štampe i novinarstva, ostaje da vidimo da li u njegovoj rodnoj kući ili u spomen kući Ribnikara.
Jelisaveta LALIĆ