(NE)POZNATE ŽENE

PETRIJA BAJIĆ – PERKA

Kći Miloša Obrenovića, dobrotvorka, rođena u mestu Brusnica 1808. godine. Krstio je Karđorđe. U roditeljskom domu nije stekla posebno obrazovanje. Udala se juna 1824. za Teodora Bajića iz Varadije, koji je živeo u Zemunu. Venčanje je obavio mitropolit Agatangel. Posle proterivanja Obrenovića iz Srbije 1842. brinula je o majci kneginji Ljubici i održavala dobre odnose sa ocem knezom Milošem i bratom knezom Mihailom. Za života a posebno posle smrti kneza Mihaila starala se o njegovom vanbračnom sinu Velimiru. Pomagala je trgovačku omladinu u Beogradu, između ostalih Gliši Vozareviću da u Beču izuči knjigovezački zanat. Davala je priloge Narodnoj biblioteci i Milovanu Vidakoviću. Imala je sinove Lazara, Miloša i Jevrema i kćeri Atanasiju i Katarinu.



DIVNA VEKOVIĆ

Rođena u mestu Lužac kod Berana 1884. godine. Osnovnu školu završila u manastiru Đurđevi stupovi, nižu gimnaziju u Skoplju a potom Devojačku školu na Cetinju. Sa stipendijom Crne Gore, koju joj je dodelio knez Nikola, završila je 1906. prvi pripremni razred dvogodišnje Babičke škole u Amijenu u Francuskoj a drugi, završni, 1907. pri Medicinskom fakultetu na Sorboni. Dvogodišnju Dentističku školu završila je 1917. u Parizu. Kao zdravstveni radnik u toku Prvog svetskog rata naročito se angažovala na prikupljanju medicinske pomoći za srpsku vojsku. Stalno je živela u Parizu a 1939. došla u Jugoslaviju na proslavu 550. godišnjice Kosovskog boja. Zbog početka rata u Evropi nije se mogla vratiti u Francusku. Okupaciju je provela u Beranama radeći u Narodnoj upravi Crne Gore kao honorarni činovnik pri Domu zdravlja. Kao znalac stranih jezika učestvovala je u pregovorima vasojevičkih četnika i italijanske komande. Sa beranskim četnicima povukla se 1945. u Sloveniju i u velikom zbegu ubijena.
Bavila se prevođenjem sa francuskog na srpski, sa srpskog na francuski i leksikografskim poslovima. Na srpski je prevela pripovetku Bernara Tristana ''Golub pismonoša'' koja je objavljena u ''Novom vremenu'' 1910. prevodila je na francuski Janka Veselinovića. Prva je prevela na francuski Njegošev ''Gorski vijenac'' sa predgovorom francuskog pisca, akademika Anrija de Renjiea. Ovaj prevod nije imao dobar prijem kod kritičara.
Knez Nikola ju je nagradio spomen-brošem sa likom Njegoša.




VIDOSLAVA

Rođena krajem 14. veka. Ne zna se datum rođenja a ni smrti ove žene. Poznata je u istorijskim izvorima kao žena vojvode Nikole Zojića i srodnica Lazarevića. Stepen i vrsta srodstva sa porodicom kneza Lazara i kneginje Milice nije preciznije određen. U ispravi koju su kneginja Milica i njeni sinovi izdali manastiru sv. Pantelejmona 1400 godine izričito se spominje kao ''srodnica naša''. Tom prilikom je sa mužem vojvodom Nikolom ruskom svetogorskom manastiru priložila crkvu sv. Nikole u Srebrenici rudničkoj. Na osnovu ovog i podataka koji upotpunjavaju biografiju njenog muža može se zaključiti da je vlasteoska porodica kojoj je pripadala gospodarila strateški i ekonomski značajnim rudničkim krajem. Konstantin Filozof u žitiju despota Stefana Lazarevića kazuje da se posle kovanja zavere protiv kneza Stefana Lazarevića 1398, u kojoj je učestvovao osamostaljeni Nikola Zojić, prilikom dramatičnog raspleta događaja, zajedno sa vojvodom Nikolom, u rudničkoj tvrđavi Ostrovici, zamonašila i čitava njegova porodica, žena i četiri kćeri. Nije poznato gde je Vidoslava kao monahinja provela svoje poslednje dane. Zagonetke koje kriju oštećeni ktitorski portreti crkve Sv. Nikole u Ramaći na Rudniku, s kraja 14. veka ostavljaju istoričarima umetnosti mogućnost tumačenja da su na njima predstavljeni ili vojvoda Nikola i Vidosava ili Lazarevići. Ukoliko je na zidovima Ramaće predstavljena Vidoslava, a ne kneginja Milica, to bi bila još jedna potvrda značaja i statusa koji su Nikola Zarić i Vidoslava uživali u rudničkom kraju.





EKATERINA VLASTELINOVIĆ

Iako nema pouzdanih podataka o datumu njezinog rođenja, veruje se da je rođena na dan osveštavanja temelja velike crkve manastira Savine, odnosno 16. januara 1777. Potiče iz šibenske porodice Sundečić, otac Filip i majka Jovana rođena Jović. Za risanskog grofa Iliju Vlastelinovića udala se 1807. Ilija, sa kojim nije imala dece, umro je posle pet godina braka. Deo svog imetka ostavio je crkvi, a drugi Ekaterini za izdržavanje. Preko bokeljskog paroha Nika Kosatića (Niko Guslar) zainteresovala se za Prevlaku, koja se nalazila u njegovoj parohiji. Ostrvo se tada nalazilo u posedu porodice Druško. Od poslednjeg potomka te porodice 15. decembra 1827. kupila je zapadnu trećinu ostrva (oko 5 hektara) za 400 dukata. Sređivanju ostrva pristupila je sama, izvesnu pomoć imala je samo od paroha Filipa Kosatića, sina paroha Nika Guslara. Delimična obnova manastirskih konaka, gde je smestila i svoj novi dom, završena je 1830. nameravala je da obnovi veliku crkvu Sv. Arhangela Mihaila, ali kako za to nije imala novca, odlučila je da sagradi novu, manju bogomolju. Na dan Sv. Trojice 1832. episkop Josif Rajačić osveštao je temelje nove crkve. Za gradnju je korišćen kamen srušene crkve Sv. arhangela Mihaila i završena crkva osveštana je na isti praznik sledeće godine. Tada začeta tradicija velikih narodnih fešti na Prevlaci o Trojičindanu održala se do početka Drugog svetskog rata. Na Prevlaci su je posećivali mnogi značajni ljudi, između ostalih Vuk Karadžić i Njegoš, s kojim se više puta sastajala u Kotoru, na Cetinju, u manastiru Savini, a možda i u Trstu.
U razbojničkom prepadu na ostrvo 1845. teško je pretučena i od zadobijenih ozleda nikad se nije u potpunosti oporavila.
Predosećajući kraj, 28. avgusta 1846. sastavila je testament iz kojeg je isključila rodbinu, a svu imovinu, izuzev crkve i crkvenih predmeta, ostavila je Petru II Petroviću Njegošu.
Umrla je pod nerazjašnjenim okolnostima. Zvanične vlasti naredile su sahranu u roku od 24 časa, bez prisustva ijednog lica izuzev paroha Filipa Kosatića, iako je u svom testamentu tražila suprotno. Obdukcija nije obavljena i nikome nije dozvoljeno da prisustvuje uviđaju. Po zvaničnoj verziji umrla je od upale pluća. Sahranjena je u 10 sati uveče 18. februara uz južni spoljni zid crkve kao što je tražila u oporuci. Grob joj je bio neobeležen do 1892. Prilikom otkopavanja grobnice radi popravke napukle nadgrobne ploče 18. septembra 1987. ustanovljeno je da je grob bio opljačkan neposredno nakon sahrane. U predelu stomaka skeleta nađenog u grobnici pronađeno je olovno zrno velikog kalibra. U predanjima naroda u Boki Kotorskoj ostala je upamćena kao monahinja bez mantije, a narod ju je prozvao Blistava zvijezda prevlačka.



RADOJKA ŽIVKOVIĆ

Radojka Živković, kćerka Tihomira Tomića, rodila se 1923. godine u selu Globoderu, pored grada Kruševca. Tika ''Globoderac'', poznati svirač i učitelj harmonike, nije želeo da mu dete svira – ''bavi se muškim poslovima'' – kako je govorio, mada je devojčica pokazivala izuzetnu sklonost prema muzici. Ali sudbina ide drugim tokom. Marta meseca 1932. godine Politika na sedmoj strani donosi: ''Juče posle podne u dupke punoj dvorani hotela Union... priređena je utakmica na kojoj je učestvovalo dvadeset šest harmonikaša, uglavnom iz Srbije i Vojvodine... Glavni aplauz je požnjela izvan konkursa osmogodišnja Radojka Tomić''. I eto, to je verovatno bio prvi umetnički korak male ''harmonikašice'' koji će joj otvoriti put ka blistavoj karijeri u srcima mnogih ljudi širom Kraljevine Jugoslavije. Ubrzo, Radio Beograd je angažuje u emisijama narodne muzike, a posle rata postaje istaknuti solista ove kuće. Do kraja života ostaće na programima Radio i Televizije Beograd, čvrsto vezana dušom i telom za ovu instituciju. Poslednji snimak realizovan je 1997. godine u Studiju 6. Radio Beograda. Brojne su njene nagrade i priznanja: Langolen – Engleska, prvo mesto u grupi za narodnu muziku (1954), dokumentarni muzički film ''Radojka'', snimljen za Unesko (1956), nacionalna muzička nagrada ''Carevac'' (1966), više puta osvojen ''Zlatni mikrofon'' kao i prvo mesto na učešću u konkursu ''Talenti sveta'' održanom u Americi.
Radojka se pamti kao veliki narodni umetnik, zaljubljenik u harmoniku i muziku. Srpskom narodu je podarila prelepa kola i pesme. Njen način stvaranja i muzičko mišljenje toliko je blisko tradicionalnoj melodiji da se skoro od nje i ne razlikuje. Narod je njenu muziku prihvatio kao svoju, a to je nešto najlepše što se jednom stvaraocu može dogoditi. Ona je svoje kompozicije gradila po modelu folklornih melodija – seoskog ili gradskog tipa, srbijanskog, vojvođanskog ili bosanskog melosa, pa zato i ta ogromna snaga tradicionalnog u njenoj muzici.
Upoznavši vrlo rano Carevca, violinistu i legendu naše narodne muzike, mlada harmonikašica pod njegovim uticajem stvara svoj način sviranja, gradi estetiku i izgrađuje stil. Jednostavnost i savršenost, koju ćemo osetiti u slušanju njenih kola, dopiru do nas kao veliki dar Tvorca. Gradeći vrlo pažljivo i sa puno ljubavi svaku muzičku frazu ili rečenicu, ova žena stvorila je prava umetnička dela. Njena kola odišu čistotom, prozračnošću, a nadasve elegancijom, odmerenom melodijom i filigranskom ornamentikom. Ženska suptilna osećajnost stvorila je snažna, muška kola, koja se igraju punom nogom.
Za njom je ostalo puno snimljenih traka i ploča. Održala je na hiljade koncerata. Njena muzika slušana je rado na mnogim radio stanicama širom sveta... Ali, to su bila samo spoljna obeležja ove ličnosti. Ono suštinsko, nemerljivo, jeste dar koji nam je ostavila: kola i pesme, bogatstvo naše sadašnje nacionalne muzičke kulture. Radojka, kći i učenica Tihomira Tomića, osetila je muzički treptaj svoje Šumadije i prenela ih u nasleđe onima koji su za njom došli. Danas je po ugledu na njen način sviranja stasala jedna vrsna generacija muzičara, harmonikaša, koji iskazuju sebe u novim muzičkim folklornim formama i oblicima.
Ona je svoju ljubav i znanje prema narodnoj muzici ostavila u zaveštanje svome narodu, oplemenila mu dušu...
Zato ovaj narod ne sme zaboraviti njeno ime.




ISIDORA ŽEBELJAN

Žena, blagodareći kojoj je jedna srpska opera po prvi put imala premijeru u inostranstvu i koja je razbila mit da su svi akademici dobreno zašli u godine. Rođena 1967. godine u Beogradu, Isidora Žabeljan je kompozitor, a ujedno prefinjena, skromna dama lepih manira i produhovljenog lika. Klavir je počela da svira u petoj godini i po vlastitim rečima po prvi put je bila zgromljena i zadivljena, dok je slušala ''Vizije'' Sergeja Prokofljeva, klasiku 20. veka. Berlinski nedeljnik ''Der Freitag'' je Isidoru proglasio jednom od deset najperspektivinijih ličnosti u svetu. Naš Beograd i Srbija imaju čim da se diče! Ovde gotovo neprimećena i pored više od 30 kompozicija za vokalne i vokalno-instrumentalne ansamble. U orbitu vrtoglavih uspeha izbacio ju je Dejvid Pauntni, čuveni engleski operski reditelj i otada njenu muziku izvode najpoznatiji svetski ansambli u svim zemljama Evrope i Amerike. Takođe, je Isidora žena kojoj bi se moglo pozavideti, u ovo vreme svekolike osrednjosti na visprenosti i dubokoumnim opservacijama – da joj prepustimo reč:
'' Teško se čovek odupire hladnoći koja izbija iz ljudi, veliki je zahvat čuvati vatru u sebi, taj ''sveti gral''. Problem u Srbiji su mediji koji produkuju zlu energiju. Ljudi su isfrustrirani jer nema pravde i zaštite od strane adekvatnih institucija koje bi trebalo da pružaju osećaj sigurnosti. Zato što se osećaju ugroženo, ljudi imaju osećaj da postižu zadovoljenje pravde ako se na nekog izviču. To je začarani krug, čovek stalno traži novu dozu besa, a
teško se izlazi iz toga. Svima bi bilo mnogo bolje kada bi se potrudili da pruže ljubav, da budu nasmejani...''
Naravno ovako lepa i duboka razmišljanja moglo je izreći samo jedno veliko i sveto, ljubavlju oboženo srce, kakvo besumlje kuca u grudima naše slavne Isidore Žebeljan. Dok njeni prsti ispisuju najlepše notne vezove u polutami sobe i zemaljski antifoni njenog duha traži odaziv mnogoglasnih, najviših sfera i mi, koji boravimo u njenoj blizini budimo tihi. Da njena harfa tihosti zabruji i na našim bučnim, raskalašnim vratima, budimo tihi. A bučne razmetljivce, što remete njene vaznose zamolimo poput Ane Magdalene Bah da budu stišani i hodaju na prstima, da kao nekada nenadmašni Bah i Isidora u miru tvori muziku na radost neba i zemlje.





MILEVA MARIĆ – AJNŠTAJN

Rođena je u Titelu 1875. otac Miloš, rodom iz Kaća, bio je podoficir, administrativni sudski činovnik a mati Marija Ružić iz Titela bila je iz bogate porodice poreklom iz Crne Gore. Obe njihove kćerke imale su urođenu luksaciju kuka i obe školovane a sin im Miloš bio je profesor histologije na univerzitetima u Koložvaru i Moskvi. Mileva je detinjstvo provela u Titelu i Kaću. Osnovnu školu završila je u Rumi, srednjoškolsko obrazovanje započinje u Višoj devojačkoj školi u Novom Sadu, a 1887. prelazi u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Sremskoj Mitrovici. Kako u to vreme u Austrougarskoj ženska deca nisu imala pravo na više školovanje, 1890. upisala se u peti razred Kraljevske srpske gimnazije u Šapcu gde je učila francuski jezik. U toku školovanja pokazala je talenat i interesovanje za matematiku, crtanje i muziku svirala je klavir i od ranog detinjstva znala nemački. Maja 1892. otac je dobio premeštaj u Zagreb i kao posebno nadarena i uspešna učenica dobija dozvolu da se kao privatni đak ponovo upiše u šesti razredu elitnu mušku Kraljevsku višu gimnaziju. Pre završetka prvog polugodišta osmog razreda odlazi bez mature u Cirih sa željom da studira medicinu. Nakon uspešno položenog teškog prijemnog ispita upisala se u Saveznu tehničku visoku školu u Cirihu na studije matematike i fizike. Ona je bila jedina žena i najstarija u odeljenju u kojem je Albert Ajnštajn bio najmlađi.
U toku studija pokazala je izuzetan interes i znanje iz fizike, matematike i astronomije. Zimski semestar 1897. provela je u Hajdelbergu kod profesora fizike nobelovca Filipa Lenarda, proučava fotoelektrični

efekat i oduševljava se saznanjem o odnosu brzina atoma i rastojanja pod kojima dolazi do njihovog sudara, što će biti obrađeno u Ajnštajnovom radu o Braunovom kretanju. Kada se vratila u Cirih aprila 1898, lično i personalno se zbližila sa Albertom, svakodnevno zajedno intezivno uče, razmenjuju ideje, proučavaju literaturu i dela najpoznatijih fizičara i filozofa. I pored toga što jedina iz odeljenja nije položila diplomske ispite, 1900. godine počinje istraživački rad. Predavanja iz fizike i astronomije ponovo sluša aprila 1901. ali juna iste godine povlači projekat svoje, od profesora Vebera odlično ocenjene disertacije, koja nikada nije pronađena, i time završava školovanje a da nije diplomirala.
Milena potom odlazi kod roditelja u Novi Sad, gde je vanbračno rodila devojčicu Lizerl /Ljubica/ koju je dala na usvojenje u Kać i čija sudbina je nepoznata. Otac Albert nikada je nije video niti javno pomenuo.
Uprkos snažnom protivljenju obeju porodica, kada se vratila u Cirih počinje da živi sa Albertom. Venčali su se januara 1903. sina Hansa dobili su 1904, a 1910 drugog sina Eduarda koji je u mladosti duševno oboleo i o kome se Mileva požrtvovano brinula do kraja svoga života. Mileva i Albert Ajnštajn dva put su boravili u Petrovaradinu, a boravili su tokom bračnog života i u Novome Sadu, Beogradu Titelu i Kaću. Deca su im 1913. krštena u Nikolajevskoj crkvi u Novom Sadu.
Porodica 1914. odlazi uBerlin a od Milevinog povratka u Cirih u julu iste godine, uz povremene Albertove posete, žive razdvojeni. Razveli su se na Albertov zahtev 1919.
Duševno slomljena, duboko razočarana i potpuno usamljena razbolela se i skoro umrla. Delimično se oporavila snagom volje i odgovornosti za svoja dva sina i živela teško bez stalnog zaposlenja i sigurnih prihoda, dajući povremeno časove klavira i matematike. Zbog slabog zdravlja često je po bolnicama ili u Novom Sadu, otac joj umire 1922. brat je nestao posle Prvog svetskog rata, majka umrla 1935. a sestra duševno poremećena. Poslednji put boravila je u rodnom kraju 1938. Ostatak života provela je u siromaštvu, i sama bolesna, negujući Eduarda, posećujući ga po sanatorijumima i bolnicama.
Mileva je sahranjena u Cirihu na groblju Nordhajm. Za rad iz 1905. godine u kojem je formulisao foto-električni efekat, Ajnštajn je 1922. dobio Nobelovu nagradu i celokupni iznos nagrade dao bivšoj supruzi.




VERA SIMOVIĆ



Rođena je u Zagrebu od oca Ferdinanda i majke Pauline Pavlić. Studirala je istoriju, na filozofskom fakultetu u Zagrebu. Radila je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Vera se poezijom bavi još od studentskih dana, njena pesma uspeva da demaskira otuđenje, čak i pojedine njegove najaktuelnije i najpogubnije vidove. Vera je član mnogih klubova u Beogradu, ali posebnost koju treba istaći je da je ona jedan od osnivača Književnog kluba ''Ivo Andrić''. Vera je svojom energijom i dobrotom plenila. Energijom - kad je klubu trebao pokretač za nove dane, dobrotom – kad je trebalo pomoći onom članu koji se osećao potištenim među hiljadama drugih... Svojim stavom i odabranim rečima stajala je hrabro u odbranu ovog kluba.
Ona voli ljubav, toleranciju, vedrinu u čoveku. Iako su je pokadkad vremena vihora lomila, ona nikad nije posustala niti dozvolila da je u svojim nastojanjima poremeti bilo šta što nije LJUBAV i DOBROTA! Samo tim dvema rečima je davala značaj i verovala u njih...
Vera je žena koja hrabro balansira na meridijanima života. Vera Simović je istinski jedna od žena heroja kojih je nažalost sve manje...
I na kraju, iz njene pesme ''Čovek'' poslušajmo reči:

''Čovek čoveku treba
K`o gladnom hleba
K`o komad vedrog neba
K`o zrak sunca
K`o tračak nade
K`o robu slobode
K`o žednom
što viče: Vode, vode, vode...

Toliko čovek čoveku treba.
Al` kako doći do hleba
Kako naći komad neba
Kako zrak sunca dotaći
Kako robu slobodu dati
Kako žednom vodu naći
Kako sumnju nadom zvati
Kako čovek čoveka dotaći
Kako čovek čoveka pronaći?“