PRIKAZ O PROFESORU KOSTI VUJIĆU

1.

Rođen u Zemunu 01.05.1829. Svršio je srpsku i nemačku školu u Zemunu, pet razreda gimnazije u Sremskim Karlovcima, šesti razred Prve muške gimnazije i Filozofski fakultet u Beogradu. Učio je i dve godine u ''mudroslovnom otdjeleniju'' Pravnog fakulteta Liceja, no nije sve ispite ispolagao.
U mladosti bio je prisni prijatelj pesnika Branka Radičevića, čije je Pesme prodavao. Iz toga vremena ostala je Brankova pesma '' Pismo u stihovima'' umnožena u više primeraka, od kojih je jedan bio posvećen njemu. Njegovo službovanje po Srbiji bila je prava činovnička odiseja. Najpre je bio kontraktualni profesor terazijskog odeljenja Beogradske polugimnazije, zatim privremeni profesor nemačkog jezika, crkvenog pevanja i dirigent učeničkog hora Kragujevačke pol-ugimnazije gde je, kao i svi nastavnici, kada se promenila dinastija, podneo ostavku na službu.

2.

Nakon podnesene ostavke Profesor Kosta ostaje godinu i po dana bez posla, i dobija najzad, mesto profesora srpskog jezika u gimnaziji u Beogradu. Pored toga, bio je pomoćnik urednika ''Srpskih novina'' Miloša Popovića, objavivši u njima veliki broj priloga. Jedno vreme sarađivao je i u časopisu ''Škola'' Milana Đ. Miličevića. Međutim, zbog nepok-ornosti prema jednoj direktorovoj naredbi, profesor Vujić biva premešten je u Požarevačku polugimnaziju. Potom biva premešten u Zaječar i Negotin gde je namešten za profesora nemačkog jezika i srpske istorije. Tada piše molbu za preme-štaj, koja je i usvojena i te godine 1870 biva premešten u Beog-radsku gimnaziju, a zatim je po potrebi službe upućivan na predavanje u Šabačkoj nižoj gimnaziji, da bi opet, po molbi dobio mesto profesora Prve beogradske niže gimnazije, gde je 04. 09. 1881. bio postavljen za profesora nemačkog jezika prva, a zatim Druge i Treće beogradske gimnazije.

3.

Profesor Kosta Vujić bio je jedan od najpoznatijih profesora ''stare škole''. Tačan, pažljiv, koncizan u izražavanju i pisanju, originalan u ponašanju, ishrani i odevanju, ali uvek ispravan. Do 1870. strog prema učenicima, posle toga blag i prisan sa njima. Znao je da komunicira sa svojim đacima; bio im se približio do te mere da se, poistovećivao sa njima. Profesor Kosta nikada se nije oženio. Pomalo na svoju ruku, nije uvek poštovao stroga pravila školskih vlasti, zbog čega je često opominjan, kažnjavan i premeštan. Za života uživao je velike simpatije svojih đaka a po smrti upamćen bio po šeširu s kojim su se nestašni đaci, bacajući ga kroz pro-zor, zabavljali za vreme njegovih časova. Penzionisan, ostatak života proveo je u Beogradu.


4.

Jedna od njegovih rečenica pri kraju službovanja u gi-mnaziji:''Nešto mi govori da će se u budućnosti o meni znati samo po tome što sam bio profesor sjajnih budućih imena'', ostala je upamćena po plejadi učenika koji su postali slavni, a koje je profesor Kosta izveo na životni put. Njegovi đaci bili su: Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, Mihailo Petrović – Mika Alas, Pavle Pavlović, Milorad Mitrović i mnogi drugi. Njegov neobični lik profesora ušao je u srpsku književnost tek u novije vreme televizijskom dramom ''Šešir profesora Koste Vujića'' Milovana Vitezovića i sjajnom glumom Pavla Vujisića.
Profesor Kosta Vujić sahranjen je na Novom groblju u grobnici koju je za života podigao. Prvog maja ove godine (2009) proćiće tačno 180 godina od njegovog rođenja, a 26. marta nav-ršava se 100 godina od njegove smrti.


5.

Živeo je svoj boemski život.
Ko je bio profesor Kosta Vujić, kad ga se i danas sećaju i generacije njegovih učenika.
Svako od nas gledajući TV dramu ''Šešir profesora Vujića'' koju je napisao gospodin Milovan Vitezović, može doživeti Kostu Vujića kao čoveka koji se retko sreće. On je bio čovek pun dostojanstva, a dostojanstvo ne može bez bogatstva duha i duše. Dostojanstvo od čoveka traži, pokoravanje najvišem zakonu, a to je moć duše, a dostojanstven može biti samo plemenit čovek. Zbog toga njegov odnos prema đacima nije bio nikad grub, i kad bi ih grdio – samo što nije rekao učeniku ''grdim te, ali te razumem''. I da nije ništa progovorio to se čitalo iz njegovih očiju i blagog osmeha.
Nažalost, sa žaljenjem moramo spomenuti i ovo, da danas nijedna ulica u Zemunu i Beogradu ne nosi njegovo ime.